Šabački korzo - priča sa šabačke kaldrme

Davnih šezdesetih godina ovog veka, dok sam još bio momčić, Ulica Maršala Tita, ili kako je danas neki zovu — Glavna ulica, bila je žila kucavica naše varoši. Počinjala je od Hotela "Jugoslavija" i završavala se kod hotela "Zeleni Venac". Bila je prava, sa bagremovim drvoredom, i prepuna dućana i poslastičarnica.

Ako bilo ko pomisli da ovo pričam o toj ulici zbog njenog imena, grdno će se prevariti, mada je u vremenu događanja naše priče to bilo i te kako važno. Ali vreme se promenilo, neki ljudi su okrenuli ćurak, došli neki novi i sada je zovemo "Glavna ulica". Takav smo narod. Srpska posla.

Jednostavno, ta ulica bila je mesto gde se sve događalo. Ništa čudno, jer je u njoj bilo smešteno sve što je varoš imala: Opština, SUP, prodavnice svih vrsta, knjižare, Dom omladine u čijoj se bašti slušao orkestar "Abrašević", uz "deset sa lukom" koje je najbolje u gradu pravio čika Viktor, i hladno beogradsko. Onako, hladno ko zmija. Bila je tu i poslastičarnica "Kod Vase" gde smo se skupljali na najbolji sladoled u gradu, hladnu bozu, sudžuk i obične ili grčke baklave. Bila je još jedna poslastičarnica, preko puta današnjeg "Stila", kod tetka Mare, koju su posećivali roditelji sa decom i stariji momci. Ispred Doma omladine ili u popularnoj "Rupi", tadašnjem Zavičajnom klubu studenata vodili su se "intelektualni razgovori" o šabačkoj kulturi, sportu i uopšte o životu u našoj varoši. Tu smo 1968. godine prvi put čuli za studentske nemire koje su nam pričali retki akademci iz glavnog grada. U "Rupi" su se okupljali mladi pesnici, lokalni fudbaleri, šabački "žestoki momci" i ostali mladi ljudi, koji su mislili da oni menjaju svet i da će ga oni pa i našu varoš odvesti u svetliju budućnost, u tek pristigli ROKENROJ, koji nas ščepa naglo, odjednom, preko jedva čujnog Radio Luksemburga na starim "Kosmaj" aparatima koje su naše tate kupovale 48/49. na tačkice.

Ali sverečeno o ovoj ulici manje je važno od činjenice da je ona bila mesto gde su se mladi šetali ili kako se onda zvalo — KORZO! Bez obzira na njenu dužinu, ova ulica je bila važna samo od ugla zgrade društveno-političkih organizacija (SUBNOR, SSRN) pa do centra i onda smo prelazili u Karađorđevu do današnjeg Opštinskog suda gde je bilo "okretište" za naš korzo. Sve što se tada smatralo mladim bilo je tu da vidi ili bude viđeno. Današnje intelektualne i svake druge podele i onda su bile uočljive. Gledajući prema centru naše varoši, išle su dve kolone levom stranom ulice, i posle okretišta te iste kolone vraćale su se nazad. I tako svake večeri, bez obzira na godišnje doba, do 21 sat, što je bio znak da treba ići kući. Tačno smo znali gde koga možemo videti ili naći, jer svako je imao svoje drvo, svoje mesto. Često smo sedeli na ogradi današnje opštine i " kibicovali" tadašnje drugarice dok nas sa ograde ne bi oterala ondašnja narodna milicija.

Kao što rekoh, gledajući prema centru levom stranom ulice šetali su momci i devojke koji su važili za elitu mladih Šapčana. Gimnazijalci i sve ono što je smatralo da nešto vredi u našoj varoši. Bila je to prestižna strana korzoa, bar se onda tako mislilo. Desnom stranom "Glavne ulice" šetali su bračni parovi razgledajući izloge, stariji momci u dobu koje je vreme ženidbe odavno pregazilo, i nešto postarije devojke, malo zakasnele za udaju bacajući oko na već pomenute drugove. Desnom stranom smatrali smo, a tako je i bilo, šetalo je sve što treba da se uda i ženi i tako uplovi u srećne bračne vode.

Smatralo se da se desnom stranom korzoa, pored već pomenutih šetača, korziraju manje obrazovani ljudi i došljaci, kako smo ih zvali "seljoberi" iz bliže i dalje okoline koji nisu našli stan u gradu, već su šetajući čekali lokal za svoj "vilidž što, ruku na srce, i nije bilo netačno. Sećam se da su stariji neoženjeni momci, koji su završili više škole u Beogradu, stajali ispred Hotela "Zeleni venac" i radnje, kako smo je onda zvali "Tri brushaltera" gde se tada prodavao "fini ženski veš" za fine drugarice tadašnjih drugova na položajima. Tako je to bilo tih šezdesetih godina ovog veka kada su "Zorkini" radnici primali stimulaciju 12. i 15. u mesecu. Na našem korzou bilo je i tata i mama koji su kao slučajno šetali, i gledali kako se ponaša njihov sin ili prelepa ćerka. Jer znalo se ko s kim može da se zabavlja. Provere radi, često bi nehajno pogledali na sat, onako diskretno da stave do znanja da njihovo lepo vaspitano dete treba da krene kući.

Tada se pazilo na ugled. Jer, gde da se jedna gimnazijalka iz fine porodice tog i tog druga šeta sa tamo nekim šloserom ili hauzmajstorom. Taj dotični drug bi odmah bio kritikovan na prvom partijskom pod uslovom da nije dovoljno samokritičan.

Naš korzo bi trajalo do 21 sat, eventualno do 22 u letnjim mesecima. Onda se razilazilo kućama. Stariji momci i devojke, mladi bračni parovi, odlazili bi u najlepšu baštu nasvetu, u baštu Hotela "Zeleni venac" koje danas više nema jer se tamo neki "pametni" drug setio da je poruši. U toj najlepšoj bašti na svetu, u kojoj nije moglo da se nađe slobodno mesto (ako ne dođeš na vreme) slušali smo: Sonjicu, Gibu, Loliju, orkestre Žikice Limuna i Koke Mečka. Tu smo sedeli na "ispustu" izloga "Zelenog venca" i jeli pečene purenjake ili pečeno kestenje kupljeno kod Šiptara koji ih je pekao na samom ulasku u baštu. Gledali smo drugarice i drugove koji nisu bili na našem korzou jer su imali love za ulazak u "visoko društvo" u baštu Hotela "Zeleni venac". Na naš korzo retko su dolazili i tadašnji omladinski aktivisti jer oni su uvek bili na nekim samo za njih "važnim sastancima" i nisu imali vremena za naše prazne razgovore. Oni su se ženili njihovim drugaricama koje su takođe bile u određenim forumima. Sve se može i danas proveriti. Garant.

Eto, toliko o našem korzou šezdesetih godina koji se, siguran sam, nije razlikovao od nekih drugih u nekim drugim provincijskim varošima. Danas, pretpostavljam, ondašnji šetači nose pantalone na tregere, imaju dosta snega na kosi, a ondašnje drugarice gaje unuke i pokušavaju da prikriju bore sa lica kojekakvim kvarcovanjima i šminkom.

Njihova fino vaspitana deca nemaju danas svoj korzo. Oni idu po kafićima, nose "boksere", "utoke", bezbol palice. Neki od njih (čast izuzecima) piju trodone i bensedine, naravno zalivajući to određenim količinama alkohola. Mladi su valjda uvek imali neke svoje nove puteve.

Ako se neko od ondašnjih šetača iz bilo koje kolone prepozna, molim ga da ne pusti suzu kada pročita ovaj tekst, zbog neke sete ili ne znam čega drugog... jer svi smo mi onda bili jedna kolona, kolona jednog davnog šabačkog korzoa.

Ljubomir-Ljupče Kostić "Priče sa šabačke kaldrme"