Sedlo zekana Acule
Vrhovna komanda je znala da će svog konja u ratu, seljak najbolje čuvati...
Vrhovna komanda je znala da će svog konja u ratu, seljak najbolje čuvati. Kada se mobiliše vojnik, mobiliše se i njegov konj i tako zajedno postaju vojni obveznici.Dragomir Rajić iz sela Uzveće, 1912. godine kreće u rat sa svojim konjem Aculom. On je Aculu gajio još kada je bio ždrebe, a tada za vreme rata je izrastao u velikog crnog lepotana. Mobilisani su u konjički put Drinske divizije i hrabo su vojevali u Kumanovskoj i Bregalničkoj bitci. Acula je svoga gospodara junački nosio i na Ceru.
Galopirao je na Mačkovom kamenu i Drinskoj bici. Tokom Kolibarske bitke vojevali su u prvim redovima. Acula se izdvajao od drugih konja po hrabrosti, snazi, poslušnosti i lepoti. Nisu se odvajali jedan od drugog ni tokom povlačenja preko Albanije. Za vreme snežnih mećava Acula je grejao svoga gospodara i spasao ga od sigurne smrti. Acula je bio pravi jahaći konj, vičan ratovanju, sjajne duge dlake i uvek poslušan. Vukao je i nosio iznemogle i iscrpljene po Albanskim gudurama. Dragomir po cenu života nije hteo da ostavi Aculu, a ni Acula nije pomišljao da izda svoga gospodara. Acula je uvek išao prvi ispred svih konja. Zajedno su se oporavljali i na Krfu.
Kroš kiše metaka i serpentine probijali su Solunskom frontu, terali su neprijatelje čak do Osjeka. 7 godina su vojevali i prešli hiljade kilometara, sve dok se 1919. nisu demobilisali, od tada je Acula bio pošteđen svakoga rada. Dragomir ga više nikada nije upošljavao da vuče čeze ili da radi bilo šta drugo, samo ga je hranio, timario i negovao. Kada je Acula 1932. godine uginuo, Dragomir je pozvao sve saborce na sahranu. Sahranio je Aculu kako dolikuje jednom heroju, uz sve vojničke počast
