Ko je čovek koga su Nemci obesili tik ispod zidina tvrđave?

Mnogi šapčani koji posećuju obalu Save skoro svakodnevno, teško mogu nazreti tablu visoko postavljenu na zid šabačke tvrđave koju nemo stoji i svedoči na vreme kada je patnja i smrt bila svakodnevica. Slova na tabli su davno izbledela i običnom prolazniku ne nude ništa sem davnih obrisa događaja potpuno nepoznatih današnjim generacijama. Ali šta piše na tim zaboravljenim pločama i ko je "Dobrosav Radosavljević Narod" donosimo vam u sledećem tekstu.

GORNJA PLOČA

"Na ovom mestu za vreme okupacije postojao je po zlu nemački logor u kome je bilo nekoliko građana Podrinja i drugih mesta naše otadžbine. Iz njega je streljano preko hiljadu Jevreja i nekoliko stotina naših građana".

DONJA PLOČA

"Ovde je strahovito mučen i javno obešen 1942. godine narodni heroj Dobrosav Radosavljević "Narod" sekretar SK.KPS i organizator ustanka u Podrinju. Odavde je posle mučenja odvedena i streljana u Klenku 1942.g Vera Blagojević narodni heroj.

23.X.1954.g Građani Šapca

"Dobrosav Radosavljević Narod" je rođen 1921. godine u Salašu Noćajskom, kod Mačvanske Mitrovice. Poticao je iz mnogočlane zamljoradničke porodice, u kojoj se gajio opozicioni politički duh. Posle osnovne škole koju je završio u rodnom selu, učio je šegrtsku školu za obućara.

Zbog lošeg materijalnog stanja, mnogočlane porodice nije mogao da se školuje i ako je imao veliku želju za znanjem. Šegrtsku školu je završio za dve umesto tri godine. Uz to, učio je i esperanto, a kasnije je naučio i francuski jezik. Dosta je čitao, pa je počeo i da se zanima za marksističku literaturu. Bio je član Radničke čitaonice u Laćarku, kod Sremske Mitrovice, gde su neki komunisti razvijali revolucionarnu aktivnost.

Godine 1938, sa sedamnaest godina, se zaposlio u Beogradu. Odmah po zaposlenju, uključio se u rad sindikata i bio član Saveza kožarsko-prerađivačkih radnika pri Ujedinjenim radničkim sindikatima (URS). Pošto je bio član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), bio je biran u rukovodstvo SKOJ-a kožarsko-preradivačkih radnika.

Pored Beograda, kratko je radio i u Sarajevu i Kragujevcu, a potom se opet vratio u Beograd. I u ovim mestima je učestvovao u revolucionarnom radničkom pokretu. Bio je veoma zapažen govornik na zajedničkim političkim, kulturnim i drugim skupovima revolucionarne, antifašističke, radničke i studentske omladine. Godine 1938. je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) i izabran u članstvo Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd. Zbog svog dobrog govorništva dobio je partijski nadimak „Narod“, mada su ga u rodnom mestu u mladosti zvali „Coka“.

Novembra 1940. godine, revolucionarnu aktivnost je nastavio u rodnom kraju, postavši sekretar Okružnog komiteta KPJ za Podrinje. Tada je aktivno radio na jačanju postojećih i stvaranju novih partijskih i skojevskih organizacija, a posebno se angažovao na radu sa radnicima i seljacima na omasovljenju antifašističkog pokreta u okrugu.

Posle okupacije Jugoslavije, 1941. godine, Okružni komitet pod njegovim rukovodstvom pokreće akciju prikupljanja oružja, koje je ostalo posle kapitulacije Jugoslovenske vojske. Kasnije, u toku priprema za oružani ustanak, organizovao je sakupljanje sanitetskog materijala i održavanje kurseva prve pomoći, stvarao je omladinske udarne grupe i dr. Pošto je bio u stalnoj vezi sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Srbiju, nekoliko puta je dolazio u okupirani Beograd. Pod njegovim rukovodstvom, održana je 29. juna Okružna partijska konferencija KPJ za Šabac, kojoj su prisustvovali Mile Ivković i Vukica Mitrović i na kojoj je odlučeno da se formira Mačvanski partizanski odred.

Od održavanja konferencije, pa do formiranja Mačvanskog odreda, sredinom jula 1941. godine, Dobrosav je obišao skoro ceo Podrinjski okrug. Sastajao se sa svim manjim grupama boraca, koje su čekale da stupe u Odred. Posle formiranja Odreda, Dobrosav je zajedno sa članovima Štaba Odreda, aktivno učestvovao u pripremama i razradi planova akcija, u kojima je Odred učestvovao. Učestvovao je i u pripremanju i detaljnoj razradi plana prvog napada na Bogatić, 7. avgusta 1941. godine. Kasnije je izvesno vreme bio i zamenik političkog komesara Mačvanskog odreda.

Posle Prve neprijateljske ofanzive, krajem 1941. godine, Dobrosav se povlačio zajedno sa Mačvanskim odredom, ka jugu. Kada je u decembru 1941. godine, naredbom Vrhovnog štaba odlučeno da se Odred mora vratiti na teren Mačve, Podrinja i Pocerine, Odred je bio podeljen na manje čete, kako bi lakše prošao kroz neprijateljsku teritoriju.

Krajem decembra, Dobrosav se zajedno sa grupom partizana, u kojoj je bio Nebojša Jerković, komandant Odreda, nalazio u selu Bela Reka, kod Šapca. Dana 27. novembra ova grupa se podelila na dva dela. Grupa u kojoj se nalazio Dobrosav, tada je otišla ka Pocerini, dok je druga grupa, u kojoj se nalazio Nebojša Jerković, ostala u Beloj Reci i iste noći bila otkrivena od ljotićevaca i uništena.

Dobrosav se potom došao u selo Dobrić, gde je našao sklonište u kući seoskog grobara Jakova i Jele Petrović. Ovi ljudi imali su hrabrosti da u svoju siromašnu kuću prime „ozloglašenog komunistu“ i „vođu komunističkih bandi“ i on je kod njih uspeo da provede dva i po meseca. Za slučaj opasnosti oni su mu pripremili sklonište. Za prolaznike, koji bi ga videli on je bio „švercer duvana“ iz Rađevine.

Tokom boravka u Dobriću, Dobrosav je uspeo da uspostavi kontakt sa komunistom Žikom Erčićem i drugim aktivistima Narodnooslobodilačkog pokreta u Dobriću. Pošto je kuća Petrovića bila sigurno skrovište, Dobrosav se vremenom opustio. Jednog dana, kada Jakov i Jela nisu bili u kući, u kuću je došao jedan četnik iz Dobrića, sa namerom da kupi duvan od „švercera“. Kada je četnik ušao u kuću, Dobrosav je uspeo da pobegne u dvorište i pobegne iz Dobrića. Potom se prebacio u selo Petkovicu, gde su ga istog dana, 14. marta, zarobili četnici i potom predali Gestapou u Šapcu.

Istragu nad Dobrosavom u Šapcu, su vodili agenti Specijalne policije iz Beograda i agenti Gestapoa. Pred agentima se nalazio obiman materijal koji je teretio Dobrosava – podaci iz saslušanja komunista koji su hapšeni tokom 1940. i 1941. godine u Šapcu i Beogradu, kao i podaci, koji su nađeni prilikom zarobljavanja partizana. Agenti su imali i veliki broj dokumenata nađenih kod Nebojše Jerkovića, posle njegove pogibije.

Iz svega ovoga agenti su znali da je Dobrosav jedan od glavnih komunista u Šapcu i nad njim su vršili neviđenu torturu u nameri da otkrije svoje saradnike. Uprkos svim mučenjima, islednicima nije nikoga odao, iako je kao sekretar Okružnog komiteta poznavao gotovo svakog člana i simpatizera KPJ u Podrinju. Za vreme istrage, boravio je u logoru, koji se nalazio u Šabačkoj tvrđavi, na Savi. Pošto islednicima ništa nije želeo da otkrije, istraga je bila neuspešno završena i on je osuđen na smrt vešanjem. Obešen je 3. aprila 1942. godine u krugu logora, u prisustvu ostalih logoraša, među kojima je bio i njegov otac Stevan. Prilikom izvršenja vešanja, javno je klicao slobodi, Narodnooslobodilačkoj borbi, Komunističkoj partiji, Sovjetskom Savezu i dr.

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 5. jula 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja.

U uspomenu na Dobrosava Radosavljevića, njegovo ime danas nosi osnovna škola u Mačvanskoj Mitrovici, koja je matična osnovna škola i za njegovo rodno mesto Salaš Noćajski.[4] Takođe osnovna škola u Majuru, je do 2003. godine nosila njegovo ime[5] Ulice sa njegovim imenom danas postoje u Salašu Noćajskom, Mačvanskoj Mitrovici i i selu Klupcima, kod Loznice.

Porodica

Čitava porodica Dobrosava Radosavljevića je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi – njegov otac Stevan, braća Vojislav i Živko i sestra Katarina. Rat su preživeli samo sestra Gina, koja je bila saradnica NOP-a i najmlađi brat Stanislav, koji je bio suviše mali da bi pošao u borbu.

Otac Stevan (1900–1943) bio je zemljoradnik i u Mačvanski odred je stupio krajem septembra 1941. godine, kao pozadinski radnik. Posle sloma Odreda, krajem decembra vratio se u Salaš Noćajski, gde je bio uhapšen i odveden u Šabački logor, odakle je 24. aprila 1942. godine bio interniran u Norvešku, gde je u logoru Boton umro 1943. godine.

Najstariji brat Vojislav Vojkan zvani „Buđoni“ (1918–1941), bio je zemljoradnik i član KPJ. U Mačvanski odred je stupio krajem jula 1941. godine. Pošto je bio rezervni podnarednik, prilikom reorganizacije Odreda, 13. avgusta je bio određen za komandira Prve čete, ali je istog dana poginuo prilikom napada na Tekeriš.

Mlađi brat Živko, bio je kurir Mačvanskog odreda, ali je krajem 1941. godine bio uhvaćen i streljan. Sestra Katarina (1924–1947), septembra 1944. godine je stupila u Prvu vojvođansku udarnu brigadu i sa njom učestvovala u borbama do kraja rata. Umrla je 1947. godine od posledica ranjavanja.