Stari zvuci - Kad pevaju Čivijaši

Negde 1977. godine, posle jednog stručnog prosvetnog sastanka, četvorica nastavnika muzičkog vaspitanja osnovnih škola u Šapcu ili okolnim selima (Milorad-Mića Pantelić, Slobodan-Boba Apelić, Miodrag-Miško Lukić i Slobodan-Boban Stolić), zapodenuše razgovor o zabavno-muzičkom životu i prilikama u Šapcu. Kako je ocena bila nezadovoljavajuća, pade dogovor da se povremeno druže, zasviraju i zapevaju.Nešto kasnije, u novembru iste godine, u atarima sela Bela Reka i Culjković, sniman je film Žestoke godine, u jugoslovensko-sovjetskoj koprodukciji. Za neke scene, reditelju je bio potreban jedan broj ljudi vičnih muzici, pa tako pozvaše i pomenute nastavnike. U pauzama snimanja, prekraćujući vreme, oni su svirali i pevali. Kasnije se ispostavilo da je to bilo presudno za osnivanje novog orkestra. Konačno se dogovoriše da osnuju orkestar koji će negovati izvorni narodni melos, prvenstveno starogradske pesme, pa se tako pitanje naziva orkestra nije posebno postavljalo, nego je bilo logična posledica repertoarske orijentacije. Ipak, za kompletan i kvalitetan zvuk, nedostajali su harmonika i bas gitara. U svoje okrilje zato prvo pozvaše Ibru Ahmetovića, školovanog i već afirmisanog harmonikaša, a nešto kasnije, početkom 1978. godine, i Boru Puretića, studenta iz Šapca, koji je svirao bas gitaru.

Prvi nastup Stari zvuci su imali ubrzo, u novembru 1977. godine, u tada popularnom Zavičajnom klubu šabačkih studenata, u podrumu Doma omladine. Za ovu priliku, Orkestar je pojačao vokalni solista Mikica Antonić, koji je takođe bio na početku karijere, inače član Starih zvuka 1980/81. godine. Prema sećanjima muzičara, prva izvedena pesma bila je Miljeni, Miljeno, cveće šareno.Od samog početka, Orkestar se opredelio za grupno pevanje i repertoarsku orijentaciju. Docnije su prihvatili da, pored izvornih, u svoj repertoar uvrste i kvalitetne novokomponovane pesme, podjednako vodeći računa i o tekstu, i o muzici. Kao tekst za pojedine numere, kompozitori su često koristili pesme naših pesnika, posebno zavičajnih (Dragiša Penjin, Ivan Glišić, Živojin Jevtić, Tomislav Jerotić, Mikica Antonić i drugi). Zajednička potka svih novih pesama je da su morale biti komponovane u duhu starogradskih.

U Orkestru je vladao duh drugarstva i međusobnog uvažavanja. Već na samom početku, lako su se dogovorili da osnove uspešnog rada budu rad, red i disciplina. Tačno se znalo šta ko radi. Kako sami kažu, na probe su dolazili neizostavno i u tačno dogovoreno vreme. Svaki član je dobijao pripremljene partiture za svoje deonice i bio je dužan da ih uvežba kao domaći zadatak, a na probama se to uklapalo, doterivalo i brusilo. Osnovni cilj je bio da se skrati vreme provedeno na probama, odnosno, da se ono racionalno i efikasno koristi, sa željom da se repertoar proširi i obogati. Godinama su Stari zvuci funkcionisali kao jedna od sekcija KUD Abrašević, što je donosilo određene pogodnosti (osiguran prostor za probe i smeštaj instrumenata i pojačala), ali je znalo biti i limitirajući faktor. S godinama, u Orkestru je dolazilo do personalnih promena. Tako je, 1980. godine, iz Orkestra otišao harmonikaš Ibro Ahmetović, a na njegovo mesto je došao Žikica Gajić, nastavnik Muzičke škole u Šapcu. Zatim, Orkestar napušta Bora Puretić, a na njegovo mesto dolazi Jaša Živanović, sekretar KUD Abrašević. U septembru 1981, iz Orkestra odlazi jedan od njegovih osnivača Mića Pantelić, a priključuje se klarinetista Živojin Jevtić, poznatiji po nadimku Bata Mrav. Bilo je pokušaja i sa vokalnim solistom, pa je bila angažovana Snežana Jevtić, koja je u Starim zvucima bila 1981/82. godine. Končno, nakon bolesti i nenadane smrti Žikice Gajića, u Orkestar su, 1989. godine, ušli Kosta Pavlović, nastavnik iz Šapca, daleko poznatiji kao Koka Mečak, i vokalni solista Vladimir Jovanović Vlada Pinca.

Autor teksta: Branko Šašić