Šabački dželat - Dragutin Hart

Smrtna kazna u Srbiji je primenjivana od nastanka moderne države 1804. do 2002. godine, kada je (26. februara) zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992, a poslednje smrtne presude su izrečene 2003. godine.U prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela: ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za „smešenije“ (vanbračni polni odnos). Do 1858. godine, korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, „mrtva šiba“ i dekapitacija, a u početku je bilo i nabijanja na kolac. Do 1842, za ubice je bila propisana „ekvivalentna“ smrtna kazna, što znači da je ubica imao biti ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili „do potpunog raspadenija“. 1858. godine su ukinuti svi načini pogubljenja osim streljanja, a tela pogubljenih više nisu javno izlagana.

Po prvom Krivičnom zakoniku Srbije, koji je donet 1860. godine, smrtna kazna se izvršava javno, streljanjem, a telo pogubljenog se odmah ukopava u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne. Taj Zakonik je propisao smrtnu kaznu za 16 krivičnih dela: različite oblike ubistva i razbojništva sa smrtnom posledicom, kao i za veleizdaju. Ali, već 1863. godine je smrtna kazna ponovo propisana za krađu i još neka krivična dela. Smrtna kazna za krađu je ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača. Tako je bilo i sa našim gradom koji nažalost nije ostao pošteđen ovakvih događaja.

Najistočniji i najuzvišeniji deo Baira nekada je korišćen za gradsko gubilište i skoro do sedamdesetih godina 20. veka nosio je naziv Vešala. Danas je to deo grada gde se nalazi gde se nalazi preduzeće Inos Napredak. U sećanju starijih Šapčana koji su kao deca gledala izvršenje smrtne kazne u Šapcu sigurno ostaje priča o Stanimiru Šešiću i zločinu ovog kamenorezačkog radnika, koji je u oktobru 1938. godine „izvršio nasilje nad osmogodišnjom ćerkom g. Josifa Blažanina, kamenoresca, a zatim iskasapio njegovu ženu Anku“. Stanimir je pred sudom priznao „oba dela, braneći se da je to učinio iz osvete svome poslodavcu g. Blažaninu, koji mu nije hteo nabaviti radničku knjižicu i koji mu je plaćao i suviše malu dnevnicu“. Sud je, međutim, utvrdio da je Stanimir izvršio oba zločina iz osvete prema Anki što mu „kao primerna majka i supruga nije odgovarala na njegovu ljubav“ i osudio ga na smrt. Pogubljen je 22. aprila 1939. godine.

Reporter Vremena proveo je noć pre pogubljenja sa osuđenikom i zabeležio da je sa drugovima pevao "Adio Mare" a tražio je da mu dovedu i Cicvariće. Od novinara je tražio da napiše da je bio hrabar, ali je ovaj zabeležio da je pred pogubljenje, dok ga je prota Dragić Mihailović ispovedao, zaplakao. „Zatim je državni dželat sa svojim pomoćnikom izvršio pravdu. To je bilo u 5.07. Kazna je izvršena u prisustvu sudije Okružnog suda a smrt je posle deset minuta konstatovao sreski sanitetski referent. Svi događaji nestajali su vremenom u sećanjima Šapčana osim slike dželata Dragutina , kome su uglavnom znali samo prezime "Hart". Na smaknuća je dolazio u crnom odelu, u cilindru, s belom košuljom i rukavicama. Po izvršenju kazne Hart je na telo ubijenog ritualno bacio bele rukavice uz rečenicu: „Ja nisam kriv za tvoju smrt“, a onda bi se okrenuo predstavnicima vlasti i rekao: „Slavni sude, pravdi je udovoljeno!“