Iz pera austrougarskog vojnika
Već vidimo Mađarsku na drugoj strani Save...
"11. decembra 1914. godine, u 8 sati ujutru, pod vođstvom našeg komadanta, „jedinica“ stiže u dugo priželjkivani Šabac, gde nam se suze radosnice skupljaju u očima. Već vidimo Mađarsku na drugoj strani Save. Međutim, saznajemo da samo KSV. trupe korpusa mogu da pređu, KSVI. jedinice korpusa, kojima i oni pripadaju, moraju da pređu u Mitrovici, koja je udaljena još 25 km. Ovu udaljenost više nije mogla da premosti iscrpljena jedinica.
Pristup mostu kontroliše prerasli češki poručnik za obuku u srušenom gradu. Karavan naših junaka je takođe ispred njega ...""11. decembra 1914. je 8 sati ujutru, kada se odasvuda čuje magični, dugo očekivani usklik: Šabac! Šabac! Napokon smo stigli. Ovde se nalazi poznati grad Šabac, nama blizu. Ko bi pomislio. Iako su vojnici već pominjali ovo ime oko Šiljak-Suvobora. Bili su u pravu. Mi oficiri u to vreme još uvek smo smatrali ludim svakoga ko bi toliko sanjao da trči. I desilo se. Reku Savu vidimo i dalje od Mađarske. Naša radost je neopisiva. Oči nam se pune suzama. Suze radosnice valjaju nam se po licima. Tako još jednom možemo videti našu prelepu mađarsku zemlju. Lica se ulepšavaju od sreće. Zaboravljamo odjednom svu patnju i bedu, kao da je sve samo ružan san. Možemo izaći iz ovog pakla, samo jednom možemo ući u zemlju naše zemlje!"
"Odmah na početku grada nailazimo na čekaonicu. Ljudi, životinje, kolica, kuhinje itd. Stoje jedan pored drugog. Jedan deo konja je je na zemlji jer su se srušili pod teretom, a ostali se nespretno kreću, vrteći se napred-nazad pod velikim košarama i drugim teškim stvarima. Među konjima manje grupe ljudi sede, leže i čak spavaju u hladnoj vodi. , Bosanci koji vode konje. Ne pričaju puno, samo bulje u blato, a neizostavna cigareta visi gotovo zalepljena na usnama. Tu i tamo se izvan kolone formiraju snažne i glasne debatne grupe. Ljudi grde i psuju Čehe, a često se čuje i ime Poćoreka."
"U podnožju prve kuće levo, na obali visokog jarka, nalazi se tiha gomila, oni se ne svađaju, čak ih nije ni briga na blatnjavom tlu. Ovo je živopisna slika tužne ljudske skupine. Ko su oni nije teško pogoditi: ranjeni su. Svaki novopridošli ranjenik pridruži se ravno ovoj obojenoj grupi, jer tamo jednostavno pripada. Heroji i krvavi junaci svih redova i činova odmaraju se ovde na obali jarka, čekajući da ih neko pozove. Iako ovo uzalud čekaju, niko više ne brine o njima, oni su samo na svačiji račun. Pa, šta će im još budućnost."
"Zaustavljamo se iza prelaza. Imamo voljno. A onda se pažljivim pritiskom, podmuklošću, lukavstvom i raznim prevarama i mi uhvatimo u nepreglednoj koloni, čiji svaki član nervozno čeka da dođe na prelaz. Oni koji su odavno ovde gledaju nas neprijateljskim pogledima, kao da se samo plaše prednosti koje su do sada postigli, a uzalud, ima nešto u tome. Pitamo one oko nas koliko dugo ovde stoje, kažu, od sinoć, ali dodaju da sada prelaz ide brže nego do sada."
"Ali gde je naših 37 oficira? Sad nam samo pada na pamet da će nas prema depeši sačekati pre Šapca. Međutim, njih nigde nema. Šaljem podoficire u svim pravcima, čak i do mosta, da im uđu u trag, ali to ne uspeva. Ali ovde je ranjeno 37 ranjenika, ranjenika koji tvrde da su oficiri koje tražimo već prešli most do Klenka sinoć ili rano ujutru. Ne može biti, nemoguće je! Rezervni zastavnik ogorčeno je nedostojan, besni upravo tamo da čuju mnoge uši, jedva da ga mogu smiriti, da ga barem zasad zaustavim, da ugušim njegovo pravedno ogorčenje."
"U međuvremenu pada kiša. Iskrcali smo konje, sami čekamo, umotani u ćebad. Hladno nam je, gladni smo. Već je podne, ali nema govora o našem prelazu, možda danas nećemo doći na red. Za to vreme biće prilika i za razgledanje grada čije je osvajanje koštalo toliko krvi. Svuda ima tragova strašnih borbi. Svaka kuća, svaki prozor, svako drvo je oštećeno, sama crkva klati se tamo-amo.
"Na zidovima, kao posuti makom, mesta udara naših metaka su tako gusto vidljiva. Kapci i gvozdene ploče prodavnica pretvorena su u sita, slično je i na fasadama kuća jer je srpsko civilno stanovništvo pucalo u naše vojnike sa tavana povlačeći crepove i uzimajući žrtve. Nevidljivi neprijatelj pucao je kroz mali razmak na krovu u naše junačke vojnike. Ali oni su dali cenu za to. Postoje još ozbiljniji tragovi rušenja gelera, granata. Ne tvrde svi uzalud da je posedovanje Šapca ta tri dana koštalo života 10 hiljada ljudi. Strašne borbe ovde su besnele ne tako davno, a sada, nakon još više žrtava, moramo sramotno ponovo otići odavde."
