Crveni fenjeri Šapca
Hajde da se ne lažemo: prostitucije je bilo od kako je sveta i veka...
Hajde da se ne lažemo: prostitucije je bilo od kako je sveta i veka. Dobro, ne baš od kako je sveta i veka, ali svakako od kako je civilizacije, od kako je ljudska vrsta počela da gradi gradove i da od njih stvara centre svog postojanja na ovoj planeti. Stav vlasti prema ovoj vrsti zanata ostaje prilično misteriozan i protivrečan - prostitucija je svakako bila zabranjena i nezakonita, te postoje dokumenta da su pojedine žene bile podavljene u Savi i tako kažnjene za svoj nedostatak morala. S druge strane, već sredinom XIX veka, nemoćne da u potpunosti suzbiju rastuće tržište bluda, vlasti su ga legalizovale. To znači da je nastao i pravilnik koji je podrazumevao nedeljne zdravstvene preglede svih zaposlenih u javnim kućama, budući da je najveći javni problem bio širenje zaraza i polno prenosivih bolesti, u godinama (vekovima) bez ikakvog oblika zaštite od istih. Godine 1871. svojevrsno Ministarstvo unutrašnjih poslova Kneževine Srbije organizovalo je "raspis javnog rada bluda i bludionica", kada su svi radnici i kupleraji morali biti "pravno zavedeni", a glavna javna kuća je krajnje romantično prozvana "Zavodom za ljubav". Pored domaćih, rumunskih, bugarskih i turskih prostitutki velika ekskluziva (da ne kažemo "starlete") bile su otmene kurtizane iz austrougarskih zemalja koje su dolazile periodično.
Koliko (ni)smo daleko otišli za dvesta godina govore sama umetnička poznatih beogradskih "raskalašnih dama" - Marija Vlahinja, Maca Šabčanka, Joka Šabčanka, Mica Stanica, kako je jednom prilikom pisao Politikin Zabavnik. Pravila koja zvanično važe i danas uvedena su 1929. godine, pod vođstvom generala Petra Živkovića. Ove godine je, naime, započela Šestojanuarska diktatura, odnosno apsolutistička vladavina kralja Aleksandra I Karađorđevića. Time su crveni fenjeri pogašeni, makroi koji su se bunili - pohapšeni, ali je zato usledila nova navala epidemija polnih bolesti.
Šabac je takođe posle Prvog svetskog rata dobio je neke nove izazove sa kojima je trebalo da se izbori kao što je naglo širenje veneričnih oboljenja. Seksualne radnice su izgubile pravo i obavezu na lekarske preglede te je sredinu treće decenije XX veka u Srbiji obeležio rekordan broj obolelih od gonoreje, sifilisa i prateće menažerije. Tragedija se ogledala u tome što bolest nije pogađala samo prostitutke i njihove mušterije, već i njihove porodice i decu putem odeće i sanitarija usled nedovoljno razvijene svesti o bolestima i sredstava za ličnu higijenu. Kako je Šabac grad rastao i kultivisao se a udžerice koje su služile kao javne kuće i skloništa prostitutkama bile rušene, tako je i najstariji zanat polako zamro, ili se bar sklonio sa dnevnog svetla u predgrađa, pod mostove, tamo gde možemo da se pravimo da ne primećujemo.
