Iz šabačke štampe - Subotom i nedeljom u Šapcu više Beograđana nego Šapčana
Srpski narod, 24. oktobar 1942.
Kad neki Beograđanin donese odluku da u subotu izjutra krene za Šabac, to još ne znači da će on uopšte uspeti da dospe do srećne okolnosti da ukorači u brod, a još manje da će u subotu brodom stići u lepi grad na Savi. Pod normalnim okolnostima kad čovek hoće da krene, poslovno ili tek onako, provoda radi, u Šabac, onda je dovoljno da ima nameru i novac. Danas, međutim, imati želju i imati novac ne znači i to da se može stići u Šabac. Pre svega, da bi se stiglo u Šabac, treba krenuti, zbog niskog vodostaja, malim brodom sa beogradskog pristaništa u sedam časova izjutra. Tako je po redu vožnje i tako glase sva obaveštenja telefonska ili skupljena na licu mesta. Ali, ako se nevični Beograđanin, koji ima najtopliju želju da srkne malo mačvanskog vazduha (i svega ostalog što može tamo da se dobije), osloni na obaveštenja, onda sa 100 od sto sigurnosti može da se računa da u Šabac te subote neće stići.
U tom pogledu naići će naivni Beograđanin na mnogobrojna i vrlo raznovrsna iznenađenja, od kojih je najglavnije to, da će, u šest i po časova izjutra, uveren da dolazi još uvek suviše rano, naići na masu sveta koja strpljivo čeka puštanje na brod. Ako uspe da se ubaci u red, i dalje je još suviše daleko od toga da može prerano da se zaraduje: stati u red za brod, ne znači još i biti na brodu. Pa, ako se i približite samom brodu, niste ni malo sigurni da ćete tog jutra i otputovati, jer se skoro redovno, naročito subotom izjutra dogodi, da bar 100 Beograđana, željnih Šapca, ostane u Beogradu.
Ostali, sa više sreće, koji su uspeli urođenom veštinom i dovitljivišću ili pukom slučajnošću da se dokopaju broda, ni jednog trenutka ne smeju da budu preterani optimisti: brodovi (idu po dva sa po jednom dereglijom uz to) ma da plitko gaze, ipak ne gaze toliko plitko da bi u svakoj prilici mogli da izbegnu nasukavanje.
Brodovi za Šabac, mali i privatni, kreću u sedam časova, već kako je propisano, i to je jedino sigurno: sve ostalo ostavljeno je slučaju i proviđenju. Kad će se stići u Šabac to niko živi ne bi mogao da kaže, a ponajmanje kapetani brodova, koji, kao brodarci, što je poznato, spadaju u pristalice sujeverja više no ma koja druga profesija.
Ako se, posle dvanaestočasovnog plovljenja, punog zanimljivih pojedinosti i iznenađenja ipak stigne u Šabac, onda može da se kaže da su putnici tog dana imali mnogo sreće. Ali, niko se ne buni, svak strpljivo čuči u nekom kutku broda (njih je manje, jer je manje i prostora) ili dereglije (njih je znatno više) i stojički podnose udare sudbine.
