Kad je bio mrak...

Duško Radović na ovim prostorima bio je poznat po svom stvaralaštvu još za vreme života, a ono što je ostalo iza njega autentičan je svedok kako prošlih vremena, tako i sadašnjosti.

„Jednog dana svi ćemo misliti isto.

Tome je najbliže – ne misliti ništa.

A to možemo ostvariti već danas.”

Rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu, odakle se sa porodicom seli u Suboticu. U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije, da bi svoje školovanje iz oblasti filozofije nastavio u Beogradu. Imao je brojna interesovanja iz sfere umetnosti. Kao pisac bavio se različitim formama. Pisao je aforizme, skečeve, najave i odjave, pesme i priče, ali i scenarije za igrane i dokumentarne filmove. Među brojnim emisijama, kako za decu tako i za odrasle, izdvajaju se „Bio jednom jedan lav”, „Tucite decu sve dok vam ne priznaju zašto ste ih tukli”, „Svaštara Duška Radovića”, „Na slovo, na slovo” i mnoge druge. Voleo je decu i deo svog pisanog stvaralaštva posvetio je upravo njima – zbirka pesama „Poštovana deco” iz 1954. godine, „Smešne reči” iz 1961. godine, kao i zbirku priča i pesama „Pričam ti priču” iz 1963. godine. Lista je podugačka. Njegova pisana reč namenjena deci donela je ono što su autori knjige „Pisci za decu i mlade” nazvali „drugčijim tretmanom detata”. Autori takođe ističu baš Radovića kao predvodnika novog talasa u našem stvaralaštvu, te ga karakterišu kao čoveka „blistavog dara, životne mudrosti, vedrog i pametnog rukopisa”. Ono po čemu ga ljudi pamte jeste upravo radio emisija Prvog programa Studija B i čuvene tri reči koje su građanima prestonice saopštavale da je novi dan došao – „Beograde, dobro jutro”. Emisija je sa emitovanjem počela u julu 1975. godine i do samog kraja nije promenila formu niti vreme početka – tačno u 7 i 15 ujutru. Beograđani su i te kako cenili „jutarnju gimnastiku” moždanih vijuga koju je Radović vešto dostavljao iz zgrade „Beograđanke”. U prilog tome govori i činjenica da su istoimene knjige prodate u šestocifrenom broju primeraka, a sadrže samo deo tekstova koje je Radović pustio u etar. Iako je često putem aforizama kritikovao slušaoce, on je za njih i brinuo, ponekad iskazujući svoju brigu i doslovno. Iz čuvenog studija sa vrha „Beograđanke” u etar je pušteno više od sedam godina Radovićević misli i reči. Međutim, političkim „spletom okolnosti”, došao je i dan za poslednju emisiju. Dugo su ga promatrali i pomno slušali iz vrha tadašnje države, „praštajući”, teška srca, brojne šaljive reči koje su mogle smetati samo sujetnom čoveku. Ćutali su i trpeli aforizme koje su bili pretnja po postojeći sistem – pretnja u vidu buđenja građanstva uspavanog i ušuškanog u nametnutu utopiju „osamdesetih”.

No, jednu rečenicu, Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita bili na čelu države, nisu mogli da mu oproste tek tako. „Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih.” Zbog ove rečenice, naizgled naivne, ali preteće po sistem koji je vešto prikrivao svoje mane, Radović je sklonjen sa Studija B. Poslednju emisiju uradio je 19. novembra 1982. godine. Iza čoveka kao što je bio Duško Radović ostaju osmesi na njegov pomen, osmesi zasluženi njegovim rečima, knjigama, emisijama, filmovima, ujedno njegovim delom, a to se na kraju dana jedino računa. Priču o ovom čoveku najprikladnije je završiti upravo jednim od mnogih njegovih aforizama, izgovoren 4. avgusta 1975. godine:

„Oni koji mnogo znaju – malo govore.

I obrnuto – najviše govore oni koji ništa ne znaju.

To ima veze.

Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.”