Vašar, panađur - praznični je dan
Još od srednjeg veka, a naročito od vremena Prvog srpskog ustanka, razvijala se trgovina u šabačkom kraju. Između 1533. i 1548. godine godine promet se obavljao na šabačkom trgu i na šabačkoj skeli, koji kao mesto vašara i panađura opstaju i za vreme turske vlasti...
Još od srednjeg veka, a naročito od vremena Prvog srpskog ustanka, razvijala se trgovina u šabačkom kraju. Između 1533. i 1548. godine godine promet se obavljao na šabačkom trgu i na šabačkoj skeli, koji kao mesto vašara i panađura opstaju i za vreme turske vlasti.
Polovinom 19. veka pogranični položaj Šapca prema Austriji i Turskoj omogućio je šabačkim trgovcima poslovne veze, ne samo sa zaleđem, već i sa Bečom, Peštom i Trstom. Panađuri u Srbiji prvi put su zakonski ustanovljeni Uredbom o držanju panađura od 13. jula 1839. godine. Tada su uvedeni novi i potvrđeni stari panađuri u 17 mesta, između ostalih i vašar na Đurđevdan "u Topoliku ispod Šapca".
Vašar u Šapcu održavao se i pre 1839. godine, a prvi pomen je iz 14. veka, u ravaničkoj povelji kneza Lazara, kojom on daje neka sela Mačve i Bitve manastiru Ravanici i koja pominje prihode koji se daju tom manastiru od panađura. U 19. veku u Šapcu su postojala dva vašara, koji su se održavali u Topoliku o Đurđevdanu i Mitrovdanu.
Početkom 20. veka uveden je i vašar za Malu Gospojinu, koji je održavan na Mihailovcu, tada hipodromu Drinosavskog kola jahača "Knez Mihailo". Posle Prvog svetskog rata izostavljena su prva dva vašara i ostao je samo vašar posvećen Rođenju Presvete Bogorodice, na Malu Gospojinu, 21. septembra.
Stari Šapčani nikada nisu odlazili na Malogospojinski vašar prvi dan, već su veče uoči Male Gospojine svoje porodice izvodili u kafane na večere ili tamo sklapali važne trgovačke poslove. Vek kasnije sve se promenilo. Na vašar dolaze i gospoda i gospođe po nekoliko puta dnevno, i tako desetak dana. Za to vreme gradske ulice i kafići su prazni.
Pre više od pola veka na ulicama Šapca na damama mogla se videti lepa marama, suknja, pregača, košulja a ponekad i jelek – deo narodne nošnje. Sve je bilo proizvod domaće radinosti, a šnajderke su iz glave izbacivale modele. Opanci su se podrazumevali za svečane prilike. Ta prilika bila je vašar, mesto gde je trebalo da se bude viđen i zapažen. Za tu svečanost šila se nova garderoba jer je to bilo mesto upoznavanja i odabir prilike za ženidbu i udaju. Suknje su bile ispod kolena, a košulje sa visokim kopčanjem. Preko košulje oblačili su se džemperi ili sakoi.
