Katanska buna u Šapcu
Katanska buna je bila pobuna koju je 4. oktobra 1844. u Šapcu započeo Stojan Jovanović Cukić sa 30-tak katana...
Katanska buna je bila pobuna koju je 4. oktobra 1844. u Šapcu započeo Stojan Jovanović Cukić sa 30-tak katana (konjanika) sa ciljem da sruši vlast kneza Aleksandra Karađorđevića i ustavobranitelja i na vlast dovede Obrenoviće. Katansku bunu surovo je ugušio Toma Vučić Perišić. Katanska vojska je zauzela Šabac i Loznicu i narasla je na 1.000 vojnika, ali poražena je na Plavanju od prote Matije Nenadovića, koji je vodio prethodnicu vojske Tome Vučića. U toj bici poginuli su Stojan i mnogi njegovi najbliži saradnici. Vođa zaverenika bio je Stojan Jovanović Cukić, koji je još tokom 1842. bio upleten u jednu zaveru protiv kneza Aleksandra Karađorđevića. Nakon te zavere bio je uhapšen i utamničen, ali uspeo je da pobegne iz zatvora. Nakon toga živeo je u Beču, gde mu je finansijski pomagao knez Miloš Obrenović.
U Katansku bunu umešani su bili knez Miloš i Mihailo Obrenović pomažući i finansirajući zaverenike. Srpska ustavobraniteljska vlada je sumnjala u spremanje zavere. Zaverenici su se spremali kraj Rume, spremni da u određeno vreme pređu u tri pravca u Srbiju. Tokom priprema u jesen 1844. stiglo je naređenje da se pričeka sa prelaskom u Srbiju, ali Stojan Jovanović Cukić nije bio za oklevanje, već je poslao kurira sa porukom Bogićeviću da se sastanu. Bogićević je trebalo u Valjevu da sa svojim pristašama čeka trenutak kada da krenu u pobunu. Knez Miloš je nakon toga poručio da prelazak u Srbiju odlože do proleća, ali Stojan je tvrdio da je kasno, pošto je već poslao hajduka Novaka u Srbiju, pa postoji opasnost da se zbog odgađanja otkrije zavera. Do srpskih vlasti stizale su određene vesti da se sprema pobuna i prelazak u Srbiju, ali zbog nemara i bezbrižnosti nisu postavljene straže na Savi.
Stojan Jovanović Cukić se sa četom od 34 katane prebacio lađom preko Save 4. oktobra (22. septembra) 1844. i iskrcali su se ujutro kraj Drenovačke ade na dva sata hoda od Šapca. Preobukli su se u lepe konjaničke uniforme (po čemu su nazvani katane), a Stojan je obukao generalsku uniformu. Ušli su ujutro u Šabac uz sviranje vojničke trube i zaputili se prema zgradi načelništva. Opkolili su i bez borbe zauzeli načelništvo i onda su ubili dvojicu istaknutuh Vučićevaca, tj. pristaša Tome Vučića Perišića. Na prve vesti ohrabrili su se Obrenovićevci u Šapcu i priključili se katanama. Stojan Jovanović Cukić je narodu objavljivao lažnu vest da su knez Miloš i Mihailo došli u Beograd i da on u njihovo ime preuzima upravu šabačkoga okruga. Tu su u šabačkoj blagajni uzeli 4.000 dukata.
U Šapcu su uspostavili proobrenovićevsku upravu. Stojan je onda sa katanama krenuo prema Loznici, sa ciljem da posle toga krene prema Valjevu. U Šabac je došao sa 34 katane, a prema Loznici je krenuo sa 400-500 dobro naoružanih konjanika i pešaka. U početku je imao veću podršku u Šapcu, ali mnogi su odustali kada je Stojan odustao od plana da se najpre krene preko Mionice na Kragujevac. Miloš Bogićević je odmah u dogovoru sa Stojanom krenuo u Zemun da obavesti ruskoga konzula Danilovskoga. Stojan je usput dobijao nove pristaše, pa je u Loznicu stigao 5. oktobra sa 800-900 ljudi. U Loznici je bio dočekan sa oduševljenjem, pa je odlučio da tu ostane jedan dan. Dobio je nove pristaše i uspostavio je obrenovićevsku upravu.
Srpska vlada odlučila je da se protiv Stojana pošalje redovna vojska sa topovima i Vučiću vernim Gružanima, a vrhovno zapovedništvo poverili su Tomi Vučiću. Knez Aleksandar Karađorđević je Tomi Vučiću dao čin vojvode sa titulom prevashoditeljstvo, a zajedno sa Savetom odredio je preki sud za suđenje pobunjenicima. Od kneza je dobio instrukcije da bunu uguši nožem i vatrom i da nikome zato neće odgovarati. Toma Vučić nije hteo dva dana da krene sve dok u Beograd nisu stigli Gružani i Kragujevčani, u koje je imao poverenja, a kada su stigli krenuo je oprezno preko Uba prema Valjevu. Prethodnicu Vučićeve vojske činilo je 600-700 katana i pešaka pod zapovedništvom prote Matije Nenadovića, a oni su iz Valjeva krenuli uveče 6. oktobra i na oko 30 km od Valjeva pod Plavnjem zauzeli su busiju. U isto to vreme krenuo je i Vučić sa svojom vojskom.
Stojan je gubio vreme u Loznici, pa je sa 1.000 ljudi krenuo oko podne prema Valjevu i predveče je stigao na Plavanj, gde je odlučio da prenoći. Stojana su uzalud njegovi saradnici molili da nastavi dalje, ističući da ga u Valjevu čeka 500 naoružanih pristaša. Prota Matija Nenadović je bio u blizini i sačekao je da Stojanova vojska zaspe 6. oktobra uveče i onda je napao bunovnu Stojanovu vojsku, koja je počela da beži. Jedan deo vojske seo odazvao na Stojanov poziv da ostanu na bojnom polju, ali kad je Stojan i nekoliko njegovih saradnika poginulo vojska se rasula. Nenadovićeva vojska je nakon toga po planinama hvatala poražene.
Ustavobraniteljska vlada je januara 1844. donela zakon, po kome se učesnici oružane pobune ugušene oružanim sukobom kažnjavaju smrtnom kaznom. Oni koji se nisu koristili oružjem kažnjavaju se robijom, ali ako su što prisvajali tokom pobune i oni se kažnjavaju smrću. Toma Vučić je u Šabac poslao vojsku pod zapovedništvom Milosava Zdravkovića Resavca sa instrukcijama kako da se surovo obračuna. Sve koje su smatrali krivim zatvorili su u oboru. Vučić se polako kretao prema Šapcu i usput je kažnjavao Stojanove pristaše, tj Obrenovićevce. Koga bi Vučić predao prekom sudu, tome bi bilo suđeno. On je prvi ispitivao sve važnije krivce. Znao je da naredi da udaraju krivce i da im krv ide na usta i uši. Bili su bijeni, tučeni i mučeni svi na koje se sumnjalo da bilo šta znaju, a nisu prijavili vlastima. Strahote prekoga suda i Vučićevoga ispitivanja trajale su u Šapcu do 1. novembra.
Foto/Ilustracija
