Sve bolesti Srpskih porodilišta
Najveći problem svih naših porodilišta je u nedostatku sistema...
Najveći problem svih naših porodilišta je u nedostatku sistema. Negde se to vidi na zidovima, toaletima, viršlama, opremi, a negde u nedostatku kadra i nedostatku osnovne profesionalne komunikacije koja je trudnicama od posebne važnosti. Korupcija je jedan od najvećih problema srpskih porodilišta pa ako smo spremni da tome stanemo na put hajde da krenemo od nas samih – da li biste prijavili svakog ko je dao ili uzeo novac za porođaj?
Uobičajena praksa “čašćavanja” i zabluda da time nešto dobijamo je uzrok gotovo svih problema unutar porodilišta. Istraživanje koje je naš portal Bebac sproveo prvi put još 2016. godine pokazuje da je čak 42% mama imalo vezu na porođaju, a skoro 30% je dalo novac lekarima za porođaj. Tome se mora stati na put. Kao i u celokupnom našem zdravstvenom sistemu ali i u društvu, mentalno zdravlje je i u porodilištima potpuno zanemareno. Svi bolnički protokoli usmereni su na to da mama i beba budu fizički dobro i u tom delu postoje jasnije strukturalne linije po kojima se sve odvija. Žene su takođe otspremnije da se žale i traže svoja prava kada se desi nešto što direktno ugrožava njihovo ili bebino zdravlje, a psihološki ćemo se nekako oporaviti. Međutim, upravo mentalno zdravlje i stanje majke nakon što izađe iz porodilišta igra ogromnu ulogu na kasnije povezivanje sa bebom, dojenje, povezivanje cele porodice i odluku o tome da li će imati još dece. Svaki porođaj će se na ovaj ili onaj način završiti, stručnjaci su tu da reaguju ako se nešto iskomplikuje, mama i beba će otići iz porodilišta ali je jako važno da u svemu tome ne zaboravimo da proverimo – kako je mama pre, tokom i nakon porođaja.
Na ovu temu je važno mnogo pričati ali podići komunikaciju na tu temu u naučnim i stručnim krugovima, edukovati sve koji rade u porodilištima, propisati protokole ophođenja prema trudnicama i porodiljama i kontrolisati njihovu primenu. Između ostalog, upravo takvim ponašanjem smo mi stavili ginekolozima krune na glavu, misleći da su svemogući, da neće pogrešiti samo ako im za to platimo. Uostalom, ne možemo sistemski menjati porodilišta ako platimo da samo nama bude bolje.
Pratnja na porođaju treba da bude psihološka podrška trudnici i ta osoba treba da sarađuje sa osobljem. Bez obzira da li je žena došla sa podrškom ili ne, svaka zaposlena osoba u porodilištu mora da se ponaša jednako profesionalno i da pruži najbolju moguću uslugu svakoj ženi. Istraživanje koje smo sproveli pokazuje da većina žena, preko 70% ne želi pratnju na porođaju. Uz to, nemaju sva porodilišta uslove koji će omogućiti nesmetano prisustvo partnera na porođaju. To nas opet vraća na potrebu za novim malim porodilištima gde će to moći da se sprovede kako treba. Za prisustvo tate na porođaju potrebna je posebna prostorija u kojoj će biti samo jedan par, prebna je dobra priprema budućih očeva i dobra saradnja svih učesnika na porođaju. Pratnja je potrebna u prvom porođajnom dobu, dok traju kontrakcije, a ne na samom finišu kako se to do sad u pojedinim porodilištima sprovodilo.
A pre svega toga bitno je da struka razume ulogu oca ili pratnje na porođaju kao i da se menjaju protokoli odvijanja samog porođaja. Žene u Srbiji trenutno, u velikoj većini naših porodilišta nemaju priliku da se porode potpuno neometano, bez medicinskih intervencija, idukcije, infuzije, vezivanja za krevet i sl.
Kada je u pitanju fiziološki porođaj vaginalnim putem, babice treba da imaju mnogo veću ulogu, a samim tim i veću odgovornost. Lekar ako sve teče kako treba nije ni potreban. Međutim, naše babice su pre svega neadekvatno obrazovane i sa svojom srednjom školom ne mogu da se zaposle u većem delu sveta. Da bi vodile porođaj, skoro svim zemljama, babice moraju da završe visoku stručnu školu, a ne srednju.
Kod nas je većina babica zaposlenih u porodilištima u ulozi tehničara, a one koje su znanje sticale u praksi u porođajnoj sali, imaju bogato iskustvo, znaju nekad i više o lekara kada je reč o toku vaginalnog porođaja, a uprkos tome su nedovoljno cenjene i poštovane. Kako bi stvari barem počele da se menjaju važno je da o ovoj temi više pričamo ali i da prijavljujemo svako kršenje prava koje imamo čak i u ovakvom sistemu.
Javnim prozivkama, stravičnim pričama koje nisu prijavljene nikome, tabloidnim naslovima generalizujemo problem, činimo da se jako loše osećaju svi oni koji odgovorno rade svoj posao, a taj posao verujte uopste nije lak i ne može svako da ga radi! Lekari već uveliko odlaze i to naravno prvo oni najbolji, mnogi od njih odavno nisu u porodilištu. I ko je kriv? Doktor, babica ili sistem? Da li se iko, iz bilo kog ministarstva, povodom ispovesti žena obratio ženama, javnosti, lekarima? Nepoverenje u institucije ne sme biti izgovor, jer na nama je da nateramo sistem da radi za nas, a ako ga zaobilazimo, institucijama je još lakše da ne rade ništa.
Pre odlaska na porođaj dobro se upoznajte sa svojim pravima i reagujte odmah ako su vam prava ugrožena. Prijavite glavnoj sestri, načelniku odeljenja, direktoru porodilišta, zaštitniku prava pacijenata pa dalje zaštitniku građana, ministarstvu, lekarskim i sestrinskim komorama…Na ovu temu je jako važno pričati, važno je ukazivati na problem ali je jako važno i prijaviti redom po koracima i pozivati na odgovornost sve koji su odgovorni, ponajviše one koji sede u foteljama, prave se da ne vide i daleko su od svega što se u praksi dešava.
Tekst: Jasmina Mihnjak
