Šabac, drugačiji od drugih
Svi su uvereni da su se rodili u mestu koje je po nečemu specifično i na neki način za neku nijansu važnije od drugih...
Svi su uvereni da su se rodili u mestu koje je po nečemu specifično i na neki način za neku nijansu važnije od drugih. Obično je sve to neutemeljeno istorijski gledano, ali istine radi neka mesta su zaista imala važniju ulogu od drugih, što ih je široj javnosti učinilo poznatim. Tako su recimo za Dobrinju čuli oni koji su pažljivo učili istoriju i bavili se likom i delom osnivača dinastije Obrenović. Sudbina je danas opet rodnom selu kneza Miloša podigla vidljivost pred širokim auditorijumom, hoće da selo pretvore u rudnik litijuma. Čeprkaju i po Šapcu, sviđa im se Petlovača, Petkovica, ali i atar prestonice ruža Lipolista.
Šabac je snagu crpio iz povoljnog geografskog položaja, raskrsnica puteva, od karavana koji su u vreme Rimske imperije prolazili, preko pogranično mesto, granica dve carevine, Jevremovog zlatnog doba, ratova, razaranja do ordena, obnove, razvoja najvećeg hemijskog giganta one velike države. U mirnodopskim prilikama grad se razvijao, prednjačio u svemu. Ratne godine nosile su puštos, depopulaciju, u Velikom ratu ostao je bez polovine stanovništva i baš poput Feniksa digao se i rever okitio sa tri ratna odlikovanja, čime jedini na svetu može da se pohvali.
Usledile su godine obnove, oporavka, podizanja grada i odavanje pošte stradalim za opstanak. Kratak period mira iskoristili su vredni ljudi ovog kraja da Šabac opet zaliči na kakav ozbiljan grad, poput onih u Jevropi tog vremena. Nije mir dugo potrajao, došao je drugi rat, razaranja, Krvavi marš, most, otimanje, rušenje i sve ono što vihor rata čini zlom koje ledi krv u žilama.
Oporavio se Šabac opet, postao je sedište hemijske industrije SFRJ. Nastao je i veliki kombinat, autoprevoznik, graditeljski gigant, hiljade su radile. Rađale su i njive, polako su celile rane, prestalo čišćenje vajata, prolazile su i radne akcije, rađala se deca, bile su škole pune. Ukoliko nisi bio sklon da laneš protiv druga, mogao si da živiš pristojno. Ukoliko si bio vešt i znao da aplaudiraš drugu, bilo ti je baš dobro. Trajalo je i to neko vreme, a onda dođe Stambolić na proslavu, ne beše drag gost, niko ne voli gubitnike, a on je izgubi. Drugi, oni što su pobedili znali su gde je. Slobodan je bio veliki prostor za dalji napredak, ali ta poseta je presekla tok na drugu stranu. Usledili su opet ratovi, inflacija, raspad države, gašenje industrije, ljudi su ostali na ulici. Čekala se vekna hleba, litar mleka i malo graška ili pasulja satima. Gledao se RTS u nadi da će se čuti kakva dobra vest iz Krajine ili sa Banije. Dobra vest podrazumevala je da oni što su pokupljeni iz kuće i dalje tamo negde dišu i maštaju o povratku. Prošlo je i to ludilo. Opet se sve i opet su se svi oporavljali. Svaki put sve teže, ali neke energije je bilo.
Škola je i dalje bila škola i to je stvorilo neke nove prilike. Nekima je raspad svega bio saveznik, taj raspad su iskoristili da se lično dobro saberu, posle su oni što su završili na ulici išli da rade kod njih. Plate su bile male, to se podrazumeva. Opet se narod nekako snašao da preživi, počele su da se otvaraju neke firme, moglo je po nešto da se zaradi. Krpile se kuće, kupovali stanovi na kredit naravno, uvozilo ono što je zapad prevazišao, kada nemaš bolje obradujete te i nešto što je drugi odbacio kao njemu ništavno. Izgradili su šapčani najveću zonu na Balkanu, vrati se i Jevrem. Nije bilo dovoljno.
Opet su se prilike promenile, na scenu su se vratili oni iz vremena raspada. Šabac je hteo da bude poseban i to ga koštalo. Biti trn u oku svih struktura koju državu vode, nije to dobro, ali Šabac je navikao na takvu sudbinu, uvek je tako birao. Svoje izbore skupo je plaćao, poučen cenom kontre, odlučio je drugačije. Šta mu je promena izbora donela, vidite sami, za sada se Šaban vratio kući, a stigli su i samuraji.
