Patriotska pljačka - Šabac i privatizacija

Javna je tajna da je privatizacija u Srbiji bila problematična i da je mnogo prljavog, kriminalnog, novca kroz nju oprano. I vrapci na grani pevaju – da u srpskoj privatizaciji namerno nije vršena kontrola porekla novca. Otuda se postavlja pitanje da li su državne institucije nakon čitave decenije urušavanja u takvom stanju da se Srbija može označiti kao “zarobljena država”.
Napomenimo da je gomila preduzeća sa teritorije Šapca bukvalno nestala preko noći, dok su se druge uspešno, polu-uspešno asimilirale u ruke privatnih vlasnika: TP Nama, Sedmi Juli, Šabacpromet, Izgradnja, Šapčanka, Cale, Metaloplastika, Zorka Zaštita Bilja, Jela, Obnova, šabačka klanica, šabačka pekara, AIK Šabac, Šećerana, Hotel Zeleni Venac i još mnoge druge...
Društvena preduzeća u Srbiji, kako primećuju mnogi analitičari, nisu prodavana da bi ih privatni vlasnici ekonomski oporavili i nastavili proizvodnju nego da vladajuće elite na brzinu uzmu pare, strpaju ih u budžet stvarajući tako materijalnu podlogu da se održe na vlasti. Razume se da su domaći tajkuni kojima su preduzeća prodavana zauzvrat reketirani od strane partija – i da u tu interesnu konfederaciju partija, tajkuna, kriminala i pravosuđa niko ne sme da pipne.

Otuda ne čudi činjenica da u ovoj zemlji čitavu jednu deceniju nije bilo nadzora nad Agencijom za privatizaciju, čiji su čelnici često prodavali krupna društvena preduzeća tajkunima, da bi zatim odmah našli uhljebljenje u upravnim odborima upravo tih privatizovanih preduzeća. Čelnici antikorupcijskog saveta odavno su registrovali da ključni igrači rade najpre u konsultantskim kućama, odakle ih ministri dovode u državne institucije i agencije. Potom kroz postupak privatizacije, preko tih istih konsultantskih kuća, postaju menadžeri i upravljački vrh privatizovanih kompanija.

Najveći propust je na strani politike i stranaka koje već 20 godina u Srbiji izbegavaju da se jasno opredele za ekonomsku politiku koju će voditi i suoče sa problemom pretvaranja javnog u privatni kapital. Iako je to proces iz koga, posle istina dugotrajne i teže borbe, mogu da izvuku ozbiljan politički kapital u vidu kredibiliteta i dugoročnog poverenja građana, i iako postoje uspešni primeri na koje se mogu ugledati.

Nakon uspostavljanja "demokratske vlasti" u Srbiji, privatizacija je ubrzana i od 2002. do 2010. godine je prodato preko 2.400 preduzeća koja su bila u državnoj i javnoj svojini. Postoje brojni pozitivni primeri poslovanja ovih firmi od kada su u privatnom vlasništvu, ali se privatizacija u našoj državi često povezuje sa korupcijom, tajkunizacijom, kršenjem prava zaposlenih i namernim obezvređivanjem preduzeća od strane novih vlasnika.

Umesto apostrofiranja ekonomskog značaja, prednosti prodaje imovine privatnim vlasnicima i govora o uspešnim poslovnim modelima, važno je naglasiti da je privatizacija pre svega politička odluka i zasniva se na političkim procedurama.
U Srbiji, nažalost, te procedure svode se na one vezane za predizborne kampanje i instrumentalizaciju ekonomskih procesa u političke svrhe.

Institucije u Srbiji, upozorava i dan danas su nemoćne u borbi protiv partijsko-tajkunske sprege koja proizvodi sistemsku korupciju, čija posledica je “zarobljena država”: Za temu privatizacije važno bi bilo objasniti građanima, bez ostrašćenosti, politizacije i vođenja kampanje, šta gube na svakodnevnom nivou propadanjem javne svojine koja nije u stanju da donese profit i šta, sa druge strane, mogu da dobiju ozbiljnom i stručnom privatizacijom. Ali još se nije našao političar koji bi tako lako sabrao i uporedio brojke, mada mnogi pokušavaju.