Crkvena država ili državna crkva?
Početkom XXI veka u Srbiji je došlo do praktične (iako neormalne i nezvanične) sprege između države i crkve. Proces je u akademskim, pa i u stručnim i novinarskim krugovima označen kao sveopšta klerikalizacija.
Početkom XXI veka u Srbiji je došlo do praktične (iako neormalne i nezvanične) sprege između države i crkve. Proces je u akademskim, pa i u stručnim i novinarskim krugovima označen kao sveopšta klerikalizacija. Iako je do sličnog procesa došlo i u drugim državama (prevashodno u Rusiji), klerikalizacija Srbije imala je neke karakteristične elemente. Crkva je uzela toliko maha da Srbija izgleda kao teokratija. Odnos države i crkve (u ovom slučaju, Srpske pravoslavne crkve) toliko se produbio i ojačao da možemo govoriti i o državnoj crkvi (crkvi koju država promoviše, popularizuje i fnansijski potpomaže), kao i o rezultatu te sprege: crkvenoj državi, državi u kojoj crkveni velikodostojnici imaju moći koje se graniče sa ovlašćenjima poslanika i ministara. Neki od njih poseduju neformalnu moć i u sudstvu (setimo se slučaja Petakov). Ukratko, crkva je tokom poslednje dve decenije izrazito ojačala svoju društveno-političku moć u Srbiji.
Lobiranje pripadnika SPC, uz svesrdnu pomoć lokalnih ultranacionalističkih centara (kako zvaničnih, tako i nezvaničnih, kao i grupacija i organizacija huligana) dovodi do stanja koje omogućava da u bliskoj budućnosti „Srbija i formalno odustane od evropskih integracija, koje predstavljaju meru modernizacije, liberalizacije i humaniza-cije društva, te da se štaviše približi ruskom autoritarnom modelu vlasti, gde crkva igra dominantnu ulogu u određivanju društveno poželjnih, kulturnih i socijalnih modela ponašanja, koje operacionalizuju partijski kontrolisan sektor bezbednosti i sudstvo“ .Upravo je uticaj Rusije u klerikalizaciji Srbije osetan.
Ovaj odnos crkve i države se opisuje skoro truistički: „država i crkva stvaraju partnerstvo u kojem se podržavaju ideje crkve i države“. U bivšim komunističkim zemljama ovo je veoma česta pojava. Može se reći da je jedino Češka republika ostala imuna, mahom zbog svoje ateističko-protestantske prošlosti. Imajući na umu poštovanje koje su ove (religijske) zajednice imale u većim, mahom seljačkim zajednicama, crkve su mogle da budu transformisane u korisna oruđa indoktrinacije i masovne mobilizacije). Dok je trajao moleban za Kosovo u Hramu svetog Save, a vodio ga je blagopočivši Amflohije Radović, u prisustvu premijera Koštunice, članova vlade, opozicije i ostalih govornika i učesnika mitinga – gorela je američka ambasada“.One služe da se narod uvek iznova potpali spoljašnjom pretnjom o uništenju srpstva i otimanju Kosova.
Budući da je tako usko povezana sa nacionalnim sentimentom, a imajući potporu (ponekad zvaničnu, ponekad nezvaničnu) same države, nameće se logičan zaključak da je uticaj crkve na porast nasilja, a samim tim i na smanjenu sigurnost građana, izrazit. Potrebno je shvatiti odnos između društva, nasilja i crkve. Prvo se intelektualna elita, dakle ljudi čije je osnovno oruđe i oružje reč, potrudi da narodu ‘provre krvca’, koristeći pritom mitove, bajke, epske pesme ili, drugačije rečeno, laži i poluistine koje svojom umetničkom vrednošću zadovoljavaju ljudsku potrebu za moralnim i lepim. Nakon tog ‘zagrevanja’ počinje ono pravo, ono zbog čega su i uspaljiva na srca i umovi naroda. Na scenu stupaju ljudi čije oružje više nije reč. Tada dolazi nasilje, ‘uglavnom, nasilje u ratu’. Na kraju, zahvaljujući ovoj ‘babici’, uz dosta muka, krvi i bola, trebalo bi da se izrodi i ta toliko željena nacionalna država. Bez ovih epsko-mitskih ‘psihofizičkih priprema’ kroz koje je srpski narod prošao tokom 80-ih godina, a za čije sprovođenje su bili zaduženi ‘elitni nacionalisti’, devedesete verovatno ne bi bile onakve kakve su bile ispunjene zverstvima i rušenjima, stradanjima i patnjama i srpskog i drugih naroda sa prostora bivše SFRJ.“
Ukratko, crkva se pokazala kao katalizator, usmerivač nasilja koje je prvo bilo eksploatisano kao interreligijsko, pa potom međuetničko, da bi se danas uvuklo u sve pore društva. Kao pokazatelj istinitosti ove tvrdnje može se ponuditi ne samo nezabranjeno delanje organizacija poput Dveri ili Naši, nego i kontinuirano dejstvo čak i onih organizacija koje su nekako ipak zvanič-no zabranjene (Obraz). Dihotomična ekskluzivnost koju je crkva podržavala tokom jugoslovenskih ratova (Mi protiv Njih), sada je prerasla u višepolarno pa se sa svakim ko se ne uklapa u njihovo shvatanje morala i društva upušta u sukob.
Crkva je, a ovo se može ponuditi kao potvrda za njenu društveno-političku moć, uspela da uđe u sve pore društva, čak i u akademije. Kako piše Miroljub Jevtić sa Fakulteta političkih nauka, „važno je istaći da je više nego jasno da je pravoslavlje veoma važno za mentalni sklop i mentalno zdravlje Srba. U srednjem veku ono je bilo najvažniji pol oko koga se vrteo srpski duhovni život i formirao mentalni sklop. A i danas kada je društvo dobrano sekularizovano vidi se da su Srbi praktično samo oni koji imaju svest o tome da su pravoslavni ili da su pravoslavnog porekla, bez obzira da li su sada ateisti ili pripadaju nekoj drugoj veri. Svi oni koji su prekinuli sa saznanjem da su nekada bili pravoslavni danas Srbi nisu, mada su srpskog porekla.“
