Sa namerom došao u veliki grad...
Da ipak može biti "gore" uverićemo se ukoliko danas, gradonačelnik sa nakaradnom vizijom modernosti otkriće spomenik Šabanu Šauliću koji sa postamenta pokazuje rukom u daljinu u koju je otišao
Da ipak može biti "gore" uverićemo se ukoliko danas, gradonačelnik sa nakaradnom vizijom modernosti otkriće spomenik Šabanu Šauliću koji sa postamenta pokazuje rukom u daljinu u koju je otišao. Nečastivi prvi čovek grada urušava po receptu neukih naručilaca i novokomponovanih umetnika svaku časnu misao i svedoči posustalosti našeg društva. On je otelotvorenje arogancije vlasti, dokument odsustva demokratskih procedura, dokaz niza socijalnih, kulturoloških i ekonomskih anomalija kroz koje prolazimo i na koje bezuspešno reagujemo.
Grad bez spomenika: Petru Grozdiću, Robertu Tolingeru, Dragiši Penjinu, Stanislavu Vinaveru, Mari Lukić Jelesić, Ljubiši Jovanoviću, i još mnogim drugim navodi nas na pomisao da je uvredljivo
pomisliti da bi spomenik Šabanu Šauliću bio prikladan, posebno ako znamo da je njegov jedini doprinos ovom gradu bio sama činjenica da je iz njega potekao i ništa više.
Gradonačelniku nije bilo bitno ko je to predložio i kome ili čemu se spomenik diže, nije mu bilo bitno ni mišljenje urbanista, arhitekata i stručnjaka za zaštitu kulturnog i prirodnog nasleđa, kao i do stavova raznih drugih relevantnih struka a ponajmanje ga je zanimalo šta misle građani ovoga grada. Uradio je to “jer mu se može”. Podjarmena poltronska “Gradska kulturna elita” sa ulogom svedoka nakaradnog silovanja kulture stoji kao nemi posmatrač. Moralno i etički obogaljeni, bez skrupula i hrabrosti da javno osude, snebdivaće se po svojim malim kancelarijama čuvajući se od pogleda “Naprednog kulturologa”.
Ali njemu i nije zameriti, on je “Sa namerom je došao u veliki grad”, sa namerom da sat naše razvijenosti resetuje na nulu, da naše znanje, moć, kreativnost, zajedno sa partijskim saborcima pretvori u prah i pepeo. Pa i da jeste tako, “Došli su sa namerom”, ali će itekako otići bez nje, pre ili kasnije…
