Radnici Zorke i dalje čekaju svoj novac
Proces urušavanja industrijskog giganta iz Šapca trajao je dugo...
Proces urušavanja industrijskog giganta iz Šapca trajao je dugo. Propast velike i snažne države, korumpirani političari i ništa bolji rukovodioci stvorili su ambijent u kome je nestala fabrika koja je pripadala grupi velikih u evropskim i svetskim razmerama. Kada to kažemo mislimo na broj zaposlenih, obim proizvodnje, imovinu, profit, značaj za državu i društvo. Šta se dogodilo sa imovinom, šta je sve „nestalo" ili prodato po vrednosti koja je ispod svake moralne kategorije, pitanje je koje je i danas tema brojnih rasprava. Koliko je država izgubila, a pojedinci zaradili često se pričalo, spekulisalo, a sigurno da je negde i zapisano do dinara, država(ili bar neki njen deo) sve beleži, čuva, zna i koristi kada joj zatreba.
Kolike su razmere gašenja Zorke za privredu, ekonomiju i državu zna struka, narod naslućuje. Kako se sve dogodilo, svako ima svoju verziju, činjenica je da Zorke nema, a da odgovarao nije niko. Na delićima onoga što je nekada činilo Zorku, nastali su novi, za naše uslove veliki sistemi, koji uspešno posluju. Oni su mikro organizacije, sa imovinom neuporedivom onoj koju je Zorka imala i takvi mogu da uspešno i unosno posluju, često nepoštujući propisane regulative, a neki i na štetu zdravlja građana, a Zorka nije. Da li je do sposobnosti ili vlasničke strukture i posvećenosti poslu, imovini i razvoju, ostavljamo svakome od vas na procenu. Neverovatan je u slučaju ove priče segment koji se odnosi na neisplaćena dugovanja prema radnicima. Svi radnici koji nisu prihvatili prilikom prestanka rada fabrike iznosu od 186.000 dinara u tri rate, ostali si bez svog novca do danas. Dugovanja svakome od njih iznose po nekoliko miliona dinara, a u strukturi duga nalaze se i zarade koje nisu dobili za gotovo poslednje dve godine rada.
Svi radnici koji nisu pristali na programe i nagodbe u kojima si im nudili deset ili dvadeset puta manje od onoga što im se duguje, dobili su obračunate i priznate iznose onoga što im se duguje . Kako nam kažu, novac je u procesu privatizacije obezbeđen za isplatu ovih dugovanja i nalazi se na računu Agencije za privatizaciju. Taj novac nije nikada isplaćen radnicima, a Agenciju su ugasili i taj novac je sada "ničiji". Niko nema nadležnosti do Agencije koja više nepostoji. Bizarno i bezobrazno. Ovi ljudi su svoja prava potražili na sudu. Privredni sud u Valjevu im je potvrdio njihova prava, a potom i sud u Strazburu. Duže od deset godina sa presudama u svoju korist oni ne mogu da ostvare svoja prava. Neko se godinama koristi stotinama miliona dinara, sa druge strane ljudima se novac ne isplaćuje dinamikom, odnosno dogovorenim ratama. Ovih dana, nekima od ljudi kojima se duguje, stigli su pozivi da provere račune kako bi im uplatili ratu koja se kreće u iznosu od 7000-10000 dinara, zavisno od visine glavnice duga.
Obraćali su se lokalnim vlastima i na prijem kod bivšeg gradonačelnika Miloša Miloševića čekali su šezdeset dana, a osmočlanu delegaciju dočekalo je i legitimisalo u zgradi opštine šesnaest policajaca. Primio ih je u prostorijama lokalnog SNS- a, tada istaknuti član i kandidat za gradonačelnika, doktor Slobodan Popović, obećao rešenje, ali je sve ostalo na nivou obećanja. Pisali su i predsedniku, tražili prijem, ali nisu dobili nikakav odgovor. Sve što ljudima ostaje, jeste da svake godine daju po nekoliko hiljada dinara bankama da im obračunaju i overe obračun prispele kamate na dug, jer samo tako im se priznaje. Ove ljude svake godine to što im se duguje košta još više u slučaju njihovih obaveza propisi se primenjuju, kada je reč o njihovim pravima njih nema, neko ih je „kupio" novcem koji je uzeo upravo od njih i njihovih porodica.
