Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi

Buntovnik, po svojoj pravoj prirodi, ne može pripadati nekoj odredenoj kategoriji. On upravo predstavlja novu kategoriju, on uvodi novog čoveka u svet. On je glasnik nove zore, novog početka .Nikakva kategorija iz prošlosti ne može sačinjavati njegovo biće. Sve kategorije koje su do sada postojale ukazuju na neuspeh ili nesposobnost da menjaju čitavo čovecanstvo.
Buntovnik je seme transformacije svega. Večeras sa osobitom radošću pišemo o našem buntovniku, dragom sugrađaninu Ivanu Glišiću, čoveku koji nije ćutao, čoveku koji je govorio i kada drugi nisu imali hrabrosti za to.

Ivan Glišić je rođen 1942. godine u Pirotu. Posle rata se seli u Šabac, u očev zavičaj i odrasta u radničkoj porodici. U Šapcu se školuje a vanredno završava srpskohrvatski i engleski jezik. Bavi se pisanjem, slikanjem, novinarstvom, punkom i istinom. Baš zbog ovog poslednjeg nikada nije bio eksponiran na način na koji bi trebao – jer istina boli. Do pojave punka je radio u Šapcu kao nastavnik.

Krajem pedesetih i početkom šezdesetih u SFRJ pisao je pesme u etno stilu ali i psihodeličnu i buntovnu liriku pod uticajem rokenrola. Baš zbog tog perioda i njegovog stava od kog ne odustaje, godinama je bio anatemisan kako od onih na čija je (ne)dela atakovao, tako i od onih koji su smatrali da je punk samo trend. Već sa 33 godine je iza sebe imao mnogo nagrada zahvaljujući svom talentu i smelosti, a onda je još hrabrije krenuo u borbu protiv establišmenta shvatajući da su sva njegova dela, razmišljanja i stavovi napokon dobili ime – PUNK!

Sa Mišom Aleksićem, sada basistom Riblje čorbe, imao je rnr bend S.O.S. Glišić je pisao i za druge bendove i pevače: Rondo, Mudra Sova, Tetrapak, Dražen Žanko, Beti Đorđević, Bogalji… Bio je urednik za rok poeziju u časopisu Džuboks. Napisao je i himnu za kultnu emisiju Nikole Karaklajića. On je i jedan od začetnika ex Yu rokenrol literature, romanima: Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi, Zdravo Kolumbo ovde Amerika, Rokenrol ratnici. Od 1976. uplivava u pank vode.

Objavljuje fanzine Mozak u tegli, Luvattua Maa/Obećana zemlja, Udarac drito… Tu su i Glišićevi kultni punk/hc romani: Dogfucker, Mars-punk struggle for life, Žuti ker, Šljamhaus, Loši dečaci, Deca ulice, Klub Belih miševa, Čizme slobode. Ovaj roman je 2009. otkupila RTV Srbije, i snimljena je radio drama, premijerno izvedena na Radio Beogradu 2010.

Ivan Glišić je čovjek slobodarskog uma koji ruši sve granice poganog autoriteta, a u svojim knjigama najbolje to opisuje.

"Želiš da budem prosjak, ti bi da budeš car, odjebi od mene stoko, i PUSHMAJKAR! Meni daješ kontejner, sebi palatu na dar, odjebi od mene stoko, i PUSHMAJKAR! Za tebe sam topovsko meso, ti si vredna stvar, odjebi od mene stoko, i PUSHMAJKAR! Neću da ginem za tebe i branim tvoj noćni bar, odjebi od mene stoko, i PUSHMAJKAR"

"Svaka vlast, pa i ona najdemokratskija traži podanike. Zato, mladi ne treba ništa da očekuju od političara. Onda vladaju i klanovi u novinarstvu, izdavaštvu. Zato je najbolje kad se udruže mladi alternativci i sami skupe novac za fanzin, demo snimak, CD, knjigu. To je prava stvar, pravi underground, a ne onaj glamurozni."

"Da li sam dobio kakvo priznanje u Šapcu za toliki rad i pronošenje slave gradu? Nikad ni jedno. Jer nikada nisam bio uz vlast, poput nekih mojih kolega pisaca i slikara, koji su dobili ateljea, stanove, opštinsku penziju, prijeme kod gradonačenika i po medijima.

Od 5o knjiga ja sam u Šapcu promovisao samo dve, i obe bile zabranjene, jedna 1974./Svadbarenje, druga 1993./Ura ura matura. I danas sam na spisku nepodobnih, jer sam apolitičan. Ako danas želim promociju traže da platim salu, tehničara, muzičara, jer besplatno je samo ako me pozove Biblioteka, Kulturni centar, Muzej ili Pozorište, a oni me ne zovu, jer su pripale političkim strankama po koalicionom sporazumu, te zovu samo svoje podobne umetnike i lepo ih plaćaju, to je javna tajna. Sramno!"