Ko je bio Vasa Stanković Andolija?
Poznati muzičar — vilonista i pevač, rođen je u Drenovcu kod Šapca, oko 1850. godine...
Poznati muzičar — vilonista i pevač, rođen je u Drenovcu kod Šapca, oko 1850. godine. Njegovi preci bili su vlaški Romi. Po dolasku iz Drenovca u Šabac, Vasin otac se nastanio na Bairu, gde je podigao skromnu kućicu ćerpičaru, koja i danas postoji kod Železničke stanice. Vasa je bio samouk, obdaren nesvakidašnjim talentom. Počeo je da svira violinu u šestoj godini, čuvajući gazdinsku stoku po mačvanskim utrinama i ispašama. Svestan svojih posebnosti, uz zavidan nivo ambicija, urođeno dostojanstvo i autoritativnost, odvažio se da već u petnaestoj godini osnuje muzičku družinu u Šapcu. Ona je vrlo brzo našla svoju publiku i put do njenog srca. Imao je prijatan, omamaljujući glas i tanani osećaj za pesmu — setnu, tihu, meraklijsku. Uz Andolijinu pesmu se sevdisalo i uživalo; bila je to muzika koja razgaljuje srce i dušu. Bio je druželjubiv i tolerantan čovek. U svom dugovečnom životu imao je samo dve muzičke družine; u jednoj je ostao 16, u drugoj čak 34 godine. Bilo je to vreme punog šabačkog procvata i opšteg blagostanja. Šabac je bio veliki privredni centar, među prvim varošima u Srbiji. U Šapcu se tada s merakom pevalo:
Beograde, uzalud ti hvala,
kad je tebi, eto, Šabac, glava.
O tadašnjim vremenima, šabački hroničari su pisali: "Radi se i danju i noću, ali se i živi punim, besnim životom... Neki zadužbinama, a skoro svi pesmom i svirkom, kroz sevdah i dert... trude se da ostave spomen svome dragom Šapcu... Svetle kavane i pivnice, kocka se i prosipa zlato." A svu noć cvile puste violone i odzvanja pesma ciganska. Andolija i njegova družina vrlo brzo su postali čuveni u Srbiji, a onda su se svrstali u red srpskih znamenitosti. Neke od pesama iz njegovog repertoara i danas su aktuelne: "Siđi mi, draga siđi", "Raskopčaj tesan jelek", "Ti sad spavaš, zlato moje", "Angelina, bela Grkinja", "Pijem, pijem", "Jeleno, momo Jeleno", "Ćaurko mila", "Rod rodila kruška ranka", "Moj jablane, širi grane"...
Nosio je bradicu, hapcilinder na glavi i elegantno građansko odelo. Svirao je Milanu i Aleksandru Obrenoviću i kraljici Dragi, a onda i Karađorđevićima — Aleksandru i Petru. Kažu da je kralju Petru i svadbu svirao. Pevao je i svirao u dva veka, pred četiri kralja i dve dinastije. Prema potrebi, svoju umetničku misiju preplitao je sa patriotskim delovanjem u neoslobođenim srpskim zemljama — u Bosni, Vojvodini i Makedoniji. Zbog toga je često bio hapšen i proterivan, ali ga to nije zaustavljalo ni demoralisalo.
Put i slava vodili su ga u brojne inostrane gradove. Gostovao je u Subotici, Pešti, Bukureštu, Srbobranu, Kikindi, Sofiji, Plovdivu, Bijeljini, Janji, Tuzli, Banja Luci, Sarajevu, Mostaru, Zagrebu, Skoplju... U Beogradu je svirao u čuvenim kafanama Dardaneli, Evropa, Ruski car i Kolarac. Prvi svetski rat proveo je u internaciji u logorima Arad i Ceglad. Godine 1928. odlikovan je Ordenom Svetog Save V reda. Umro je tiho, u potpunom neskladu sa burnim životom koji je živeo, 2. februara 1934. godine, u svojoj kućici na Bairu. Uz veličanstven ispraćaj svojih sugrađana (20 popova i 40 muzičara), sahranjen je na šabačkom Kamičkom groblju. Njegov lik na slikarskom platnu ovekovečili su Stevan Čalić, Hakija Kulenović i Radovan Mirazović.
