Stojan Novaković - poslednji Srpski polihostor

Stojan Novaković je rođen kao Kosta Novaković 1/13. novembra 1842. godine u Šapcu u siromašnoj porodici šabačkog stolara. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Šapcu, a gimnaziju i Licej u Beogradu. Za vreme njegovoga školovanja u Šapcu najistaknutiji profesori šabačke gimnazije bili su Stojan Bošković i Jovan Ilić. Višu gimnaziju upisao je 1857. godine u Beogradu i kao siromašan učenik izdržavao se delomično od stipendije, a delomično radeći. Na pravni odsek Liceja upisao se 1860. godine, a predavali su mu istaknuti profesori Đura Daničić i Janko Šafarik. Na njega je presudan uticaj imao Đura Daničić,koji je uočio njegov talenat. Za vreme studija promenio je nesrpsko ime Kosta u Stojan.

Studije na Liceju završio je 1863. godine i odmah je stupio u državnu službu najpre kao činovnik u Ministarstvu finansija, a onda kao pisar u Državnoj štampariji. Tokom 1865. zaposlio se kao profesor Beogradske gimnazije. Postavljen je 1869. godine za bibliotekara Narodne biblioteke i čuvara Muzeja. Kao glavni bibliotekar i kustos muzeja krenuo je na putovanja po Nemačkoj i Austriji da prouči njihove biblioteke i muzeje.

Napisao je Zakon o Narodnoj biblioteci, po kome je izjednačio zvanje bibliotekara sa zvanjem profesora Velike škole.12) Biblioteku i Muzej odvojio je u samostalne ustanove i povećao im budžet, a ozakonio je i obavezni primerak za biblioteku. Na njegovu inicijativu Narodna biblioteka je po prvi put štampala katalog. Postao je jedan od učitelja kneza Milana Obrenovića. Knez Milan je svoga učitelja 14. aprila 1873. postavio za ministra prosvete u vladi Jovana Ristića. Kao ministar prosvete sproveo je reformu školstva. Vratio je 1873. godine Đuru Daničića iz Zagreba i postavio ga za profesora Velike škole. Prvi mandat ministra okončao je 3. novembra 1873. godine, pa je ponovo bio bibliotekar Narodne biblioteke do kraja 1874. godine.18)19) Po drugi put biran je za ministra prosvete u vladi Aćima Čumića i u vladi Danila Stefanovića od 7. decembra 1874. do 31. avgusta 1875. godine. Po okončanju mandata ministra prosvete bio je profesor filologije na Velikoj školi od 1875. do 1880.

Progon mitropolita, vladika i radikalnih učitelja
Politički je pripadao grupi mladokonzervativaca, koji su 1880. osnovali Naprednu stranku. Zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Milićevićem osnovao je 1880. godine Naprednu stranku.

Novaković je imao ogromnu radnu snagu i veliku sistematičnost, ali kao političar bio je dosta neupotrebljiv, jer je bio krut sa ljudima i nije znao da pregovara. Po treći put bio je ministar prosvete i crkvenih dela od 2. novembra 1880. do 3. oktobra 1883. godine u vladi Milana Piroćanca. U to vreme u Srbiji je bio aktuelan problem mitropolita Mihaila, koji je kao rusofil smetao knezu Milanu Obrenoviću, Austriji i naprednjacima, pa ga je knez Milan ukazom bez odobrenja Sinoda uklonio sa položaja. Međutim kako su vladike podržavale smenjenog mitropolita Stojan Novaković je kao ministar umesto da pregovara krenuo da kažnjava vladike ogromnim novčanim kaznama.

Takvo neodmereno ponašanje još je više sve vladike navelo da budu protiv vlasti, ali Novaković je onda uz pomoć Karlovačke patrijaršije promenio celi Arhijerejski Sabor. Istakao se i u progonima radikala. Kažnjavao je, premeštao i otpuštao učitelje kao glavne agitatore Narodne radikalne stranke. Radio je to veoma sistematično, pa je čak pedeset škola ostalo bez učitelja.

Velika reforma svih škola
Tada je kao ministar prosvete sproveo mnoge reforme školstva, a najvažnije su uvođenje obavezne osnovne škole. Zakonom iz 1882. osnovna škola postala je po prvi put obavezna i produžena je sa četiri na šest razreda. Odmah je bila potrebna nova učiteljska škola za povećan broj učitelja, a da bi se podstakli učitelji povećana im je plata. Propisuje se novi nastavni program za gimnazije, pa se daje prioritet prirodnim naukama, matematici i srpskom jeziku, a smanjuje se nastava stranih jezika i živih i mrtvih. Stojan Novaković je bio izuzetno marljiv i metodičan ministar, koji je iza sebe ostavio velik broj zakona i pravila, a reformom je obuhvatio ne samo osnovne škole, nego i gimnazije, realke, učiteljske škole, ali i bogosloviju, narodnu biblioteku i muzej.

Ministar unutrašnjih poslova

Nakon 1883. postao je član Državnoga saveta, a 1884. postao je ministar unutrašnjih poslova u vladi Milutina Garašanina. U toj vladi nije se slagao sa Garašaninom. Kada je Garašanin za ministra finansija hteo da postavi Vukašina Petrovića kao nestranačku ličnost, Novaković ga je omeo zahtevom da se Petrović najpre učlani u naprednjake. Otada je Milutin Garašanin vodio finansije, ali Novaković je smatrao da previše pušta stranim bankama da pljačkaju Srbiju. Pored toga zbog Garašaninovoga popuštanja kralju Milanu njih dvojica se nisu slagala ni po glavnom dotadašnjem zahtevu naprednjaka, promeni Ustava. Milan Piroćanac je preko Stojana Novakovića stvarao Garašaninu probleme poticanjem pitanja promene ustava. Zbog te svađe došlo je do krize vlade, pa je u maju 1885. sastavljena nova vlada bez Novakovića.

Diplomata

Ponovo je 1885. bio član Državnoga saveta. Bio je poslanik u Carigradu od oktobra 1886. do septembra 1891. Tu je trebao da zaključi železnički, trgovinski i konzulski ugovor. Kao poslanik u Carigradu učinio je jako mnogo za otvaranje srpskih konzulata i srpskih škola u Makedoniji. Ponovo je bio poslanik u Carigradu 1897. Kasnije je od 1900. bio poslanik u Parizu i Petrogradu. Po povratku u zemlju, Novaković je jedan od obnovitelja Napredne stranke koja je dobila ime Srpska napredna stranka. U vreme Aneksione krize 1909. godine Novaković je izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika koncentracione vlade. Koncentraciona vlada trajala je do okončanja Aneksione krize, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 17. februara 1915. Bio je na čelu srpske delegacije na Londonskoj mirovnoj konferenciji 1912/1913. kojom je okončan Prvi balkanski rat.

Predsednik vlade

Bio je predsednik vlade od 7. jula 1895. do 29. decembra 1896. Iako je imao veliku radnu snagu, sposobnosti i ideje, nije imao veština da pregovara sa skupštinom i dvorom. On se nije obraćao kralju sa uobičajenom dvorskom pritvornošću, nego bi se kralju obraćao kao da ga poučava i savetuje. Bio je nepodesan i za vođenje skupština, jer nije imao ličnoga političkoga magnetizma. Međutim da bi prevladao te nedostatke imao je pomagače Dragutina Franasovića i Milutina Garašanina, koji su umesto njega pregovarali sa dvorom i skupštinom.

Njegova vlada je u spoljnjoj politici preokrenula dotadašnji kurs naprednjačkih austrofilskih vlada i okrenula se na rusku stranu.40) Taj preokret je bio iznenađenje, jer je Novaković zbog sukoba sa mitropolitom Mihailom bio ozloglašen kao protivnik pravoslavlja. Novaković se izmirio sa mitropolitom Mihailom. Glavni razlog okretanja Rusiji bio je zbog Makedonije. Novaković je kao diplomata u Carigradu shvatio da bez ruske podrške neće biti uspeha za srpsku propagandu u Makedoniji. Tada je njegova vlada uz rusku podršku nagovorila Carigradsku patrijaršiju da postavi Srbina za vladiku u Prizrenu. Međutim zbog rusofilske politike Austrija je otežavala trgovinu svinjama.

Književnik i istoričar

Prvi njegovi književni radovi iz perioda 1860—1864. bile su pesme, pripovetke, ali i prevodi pripovetki, romana, drama i epskih pesama.Te prve radove koji su se pojavili u više raznih časopisa štampao je kao Pevanija Stojana Novakovića i kao Nesrećni Anđelak. Đura Daničić ga je zainteresovao za književne studije. Pokrenuo je 1865. književni časopis Vilu, čiji je bio urednik i glavni saradnik. Časopis je izlazio do 1868. Tokom 1867. objavio je Istoriju srpske književnosti, koju je proširio u drugom izdanju 1871.48) Pre njega su pokušaj pregleda srpske književnosti objavili Pavle Šafarik i Vatroslav Jagić, ali Novakovićevo delo se od njih razlikuje po izlaganju ili po širini pregleda. Dve godine kasnije 1869. objavio je Srpsku bibliografiju za noviju srpsku književnost 1741—1867. Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno. Bile su to prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku. Iz istorije srpske književnosti objavio je velik broj radova, a objavio je i mnogo priloga o staroj književnosti, o životu svetaca i mučenika. Pripremio je i zajedno sa istorijsko-literarnim uvodom štampao 1870. godine Zakonik Stefana Dušana tj. Dušanov zakonik. Dušanov zakonik štampao je prema Prizrenskom prepisu zakonika. Drugo izdanje štampao je 1898. Nekoliko članaka pisao je o starom srpskom pravu. U pravnu struku spadaju i njegovi radovi Pravo prečeg otkupa i Pronijari i baštinici. Bio je 1892. izabran za prvog predsednika Srpske književne zadruge.

Njegov rad u filologiji i istoriji književnosti namenjen je školama i širim čitalačkim krugovima, ali i nauci. Jedan deo svoje Sintakse štampao je najpre 1868. u kratkom izvodu, a 1870. Sintaksa je izašla kao školska knjiga, a do 1880. izdao je sva četiri dela Srpske gramatike. Tokom 1873. izdao je Fiziologiju glasa i glasova srpskoga jezika. Predložio je 1888. da Srpska kraljevska akademija preduzme posao izrade rečnika srpskog književnog jezika, a pet godina kasnije predložio je da se započne sakupljanje građe za akademijski Srpski rečnik.

Akademik

Redovni je član Srpskog učenog društva od 1865. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije izabran je 1887. za jednog od prvih 16 redovnih akademika. Bio je predsednik Srpske kraljevske akademije od 1906. do 1915. Bio je član i Ruske akademije nauka i JAZU