Branimir Ćosić, vrzino kolo života i smrti

Odmalena krhkog zdravlja, Branimir Ćosić razvio je čeličnu volju i disciplinu sa kojom se, neumorno prkoseći okolnostima, prihvatio izrade niza književnih portreta svog vremena.

Mnogi ljudi tvrde da su čitavi naši životi premreženi simboličnim vezama različite vrste i nije mali broj slučajeva koji potvrđuju njihovo uverenje. Jesu li nešto slično pomislili Ćosići, bračni par prosvetnih radnika, kada im se baš 1. septembra 1903. rodio sin jedinac Branimir, nije poznato. Ono što sigurno znamo je da su kratak životni vek budućeg prozaiste obeležile velika privrženost ideji stalnog ličnog usavršavanja, trka sa vremenom usled bolešljivosti i jedna kobna simbolika kojom je stavljena tačka na taj munjeviti put.

Branimir Ćosić je došao na svet u selu Štitar (Mačva) blizu Šapca, mestu tadašnje službe njegovih roditelja. Otac Dragomir, učitelj, školski upravnik i osnivač Glavnog odbora Srpske narodne seljačke sloge, umire u tridesetoj godini od posledica ranjavanja na političkom zboru u Laznici kraj Požarevca, kada je Brana imao samo dve godine. Odgajila ga je majka Darinka, rođena Lazović, takođe učiteljica, ali i dečji pisac, kasnije prevodilac. Ova energična žena bila je u potpunosti posvećena sinu, na koga će do kraja njegovog života imati veliki uticaj. Zbog majčinih premeštaja često su se selili, tako da je Branimir osnovnu školu učio u Kraljevu, Kosmajskom i Negotinskom srezu, da bi se početkom Prvog svetskog rata preselili u Beograd. Tamo je dečak na Savincu priveo kraju prvu fazu obrazovanja, dok Darinka počinje da radi u Zavodu za gluvonemu decu, smeštenom blizu Kalemegdana.

Tih, povučen, ali uporan, uz sebe je stalno imao svesku prepunu skica i voleo da uči. Mada uvek odličan đak, mladi Ćosić će zbog zdravstvenih problema rano biti primoran da česta odsustvovanja sa redovne nastave nadoknađuje angažovanjem privatnih učitelja. Jedan od tutora, sa kojim će uspostaviti najčvršću vezu i od njega prihvatiti najveći uticaj, bio je profesor književnosti i pesnik Momčilo Milošević. Zahvaljujući njemu će dečak usvojiti načelo da upravo rad, uz upornost, istrajnost i talenat, čini neophodan preduslov svakog uspeha. Za tom, vrhunskom, potvrdom svojih napora tragao je, bez predaha, celoga života.

Izbijanje Prvog svetskog rata, sa svim promenama koje su usledile, predstavlja veliku traumu i motivsku konstantu Ćosićevog književnog stvaralaštva. Dobro je upamtio glad, siromaštvo, poniženja, ali i drastično pogoršanje zdravlja.

Na samom početku sukoba, sa majkom se privremeno sklanja u Resnik, odakle prelaze u Niš. Ubrzo će im stići tužne vesti o sudbini dvojice ujaka: Aleksandar zvani Šaca, akademski slikar, vratio se iz Praga radi stupanja u vojsku otadžbine, poginuvši već 1914. Drugi Darinkin brat, gimnazijski pripravnik Radivoje Lazarević, smrtno je ranjen 1915. u Prizrenu. Sledeće godine se majka i sin vraćaju u Beograd. Nakon rata, Brana se našao u Trećoj beogradskoj gimnaziji, kao deo „razreda genija“, kasnije tako zvučno prozvanih s obzirom na velike uspehe školskih drugova.

Aktivnost je činila suštinski deo ličnosti mladog intelektualca. Sa grupom vršnjaka je početkom 1919. oformio književni klub pod imenom „Novi naraštaj“ (najpre „Osvit“, preimenovan na Ćosićevu ideju). Član društva ostaje i po prelasku u Drugu beogradsku gimnaziju. Po prirodi sramežljiv, ustručavao se da lično čita svoje radove na okupljanjima, radije ih ustupajući nekom od drugova. Ipak, upravo će ovako predstavljena priča „Prvi valcer“ doprineti da se brzo pronese glas o novom, velikom talentu. Počinje da gostuje na različitim literarnim sastancima, uzimajući učešće i u radu Kongresa srednjoškolske omladine Jugoslavije, održanog u Varaždinu. Njegov klub se, u međuvremenu, mirno razišao 1921. godine, po završetku školovanja većine članova.

Tokom lečenja u Dubrovniku angažovali su ga kao korektora i saradnika srpskog radikalskog lista „Narod“. Istu funkciju obavljaće u dnevniku „Novi list“ naredne godine, kada je oslobođen polaganja maturskog ispita zahvaljujući tome što je njegov pismeni zadatak proglašen najboljim u čitavoj generaciji. Počinje da radi kao novinar za „Politiku“ i „Pravdu“.

Studirao je prava, pa književnost u Beogradu, opštu istoriju i sociologiju u Lozani, naposletku ponovo književnost – ovoga puta na Sorboni, međutim, nijedne studije nije dovršio. Delimično se razlog za to krio u stalnim zdravstvenim problemima, a drugim delom u novinarskom angažmanu koji ga je do tada već sasvim zaokupljao, zahtevajući dobar deo njegove koncentracije i snage.

Književnoj javnosti se predstavio pripovetkom „Ubica senke gospođe Marije“ (1922), štampanom u časopisu „Misao“. Pored ovog lista, pisaće za „Srpski književni glasnik“, „Reč i sliku“, „Raskrsnicu“, „Budućnost“, „Pokret“, „Buktinju“, „Samoupravu“, „Književni polet“ i „Letopis Matice srpske“. U prvoj stvaralačkoj fazi objavio je dve zbirke pripovedaka: „Priče o Boškoviću“ (1924) i „Egipćanka i druge romantične priče“ (1927). Roman „Vrzino kolo“ izašao je 1925. donoseći savremenu temu o dekadentnom životu mladih prestoničana na letovanju u drevnom Dubrovniku. Sledeći, „Dva carstva“ (1928), već naslovom nagoveštava središnju dilemu glavnog junaka zapletenog u ljubavni trougao sa udatom ženom. Ćosić je isticao uticaj Stendala (tačnije, klasika „Crveno i crno“), Dostojevskog i La Brijerovih „Karaktera“ na pisanje ove knjige. Vodio je literarni dnevnik „Knjiga rada“, zahvaljujući kome je moguće rekonstruisati njegove poetičke postupke i korake. Zanimljivo je da, iako se oprobao u mnogim književnim žanrovima, uključujući drame, filmske scenarije i više od stotinu publicističkih tekstova (uglavnom sastavljanih za „Pravdu“), nikada nije pisao poeziju.

Krhko zdravlje koje ga je mučilo kao dečaka, s vremenom prerasta u tuberkulozu zbog koje je Ćosić veći deo života proveo na lečenju po sanatorijumima, od Srbije i Slovenije, do Francuske i Švajcarske. Nijedna kriza ga, ipak, nije sprečavala da stvara: u leto 1923. na Oštrelju vreme ispunjava službovanjem u Štajnbasovom šumskom preduzeću, tokom oporavka u manastiru Voljavča piše romaneskni prvenac „Vrzino kolo“, a u Francuskoj je iz bolničke postelje prevodio, pripremao priloge za časopise i roman „Dva carstva“. Na jednom od lečenja nalazi i ljubav. Buduću verenicu, Milicu Zarić, upoznao je u Sloveniji.

Vrhunac novog idejnog i stilskog usmerenja predstavlja „Pokošeno polje“, roman čije je pisanje tokom šest godina prošlo kroz više faza prepravki ili temeljnih izmena poglavlja. Sam naslov je, pre konačne verzije, glasio: „Osvajači“, „Nesrećnici“, „Kuća od karata“, „Predsoblje pakla“. Knjiga se sastoji iz dva dela: prvog, u velikoj meri autobiografskog „Čitava jedna mladost“ i drugog pod nazivom „Sile“. Glavni lik, novinar Nenad Bajkić, namerom da bude svojevrsni hroničar svog doba predstavlja neku vrstu piščevog alter ega. Završen 27. avgusta 1933. u sanatorijumu, roman će imati dve dramatizacije koje autor, nažalost, neće dočekati da vidi.

Nakon trijumfalnog izlaska prvog potpunog tiraža „Pokošenog polja“, činilo se da su se Branine životne prilike konačno stabilizovale. Čuveni izdavač Geca Kon mu je već godinu ipo dana isplaćivao mesečnu akontaciju za roman, zahvaljujući čemu je počeo da zida kuću i planira venčanje. Sa Milicom i njenom majkom se jednog popodneva izvezao do Avale, u nameri da ručkom proslave objavljivanje knjige koja će do danas biti cenjena kao njegovo najuspelije delo. Usled vožnje otvorenim automobilom, navukao je, kako se ispostavilo, fatalnu prehladu. Preminuo je 29. januara 1934. u Beogradu, na Univerzitetskoj klinici profesora Ignjatovskog. Imao je tek trideset godina, baš kao i njegov otac u trenutku smrti.

Danas se Legat Branimira Ćosića nalazi u Muzeju grada Beograda i sadrži 2.284 predmeta, uključujući rukopise, dokumentaciju, fotografije i, kao najobimniji deo, piščevu prepisku. Posthumno je objavljena zbirka članaka i eseja „Kroz knjige i književnost“, a njegovu ličnu kolekciju je majka Darinka poklonila Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu. Knjige Brane Ćosića, do sada prevedene na šest stranih jezika, čekaju neke nove čitaoce i proučavaoce sa kojima će krenuti na još jednu vremeplovnu šetnju glavnim gradom između dva rata