Vojnikova šantelija - kad se život razgrana
Vojnikova šantelija je priča o vojniku i breskvi iz vremena Cerske bitke, u avgustu 1914. godine. Priča koja i danas živi na Ceru i spomen kompleksu u Tekerišu...
Vojnikova šantelija je priča o vojniku i breskvi iz vremena Cerske bitke, u avgustu 1914. godine. Priča koja i danas živi na Ceru i spomen kompleksu u Tekerišu, gde su pohranjene kosti nepoznatog srpskog vojnika koje su pronađene u rovu na Ceru ispod jedne breskve. Utvrđeno je da je breskva nikla iz vojnikovog grla. I breskva i vojnikove kosti s planine prenesene su u Tekeriš. Prvobitno stablo se nekoliko godina kasnije osušilo. Ostarilo je, a đaci tekeriške škole obnavljali sa novom mladicom.
Priča o vojnikovoj breskvi počinje sredinom leta 1914. godine, u sred najveće neprijateljske ofanzive na planini Cer. U predahu između najžešćih borbi bezimeni cerski vojnik seo je na grudobran svoga rova da pojede breskvu koju mu je poklonila devojka. Zagrizao je, a onda ga zalutali metak pogodi, junak klonu i svali se u rov. Smrtni grč ukočio mu je vilice i celo tijelo, pa nepojedena breskva ostade u ustima. Saborci su ga tu i sahranili.
Posle četiri godine, u proleće 1919. godine iz groba bezimenog srpskog vojnika nikla je mlada biljka - breskva. Bujala je i postala veliko rodno drvo. Otkriveno je tako što je iz zemlje izraslu stabljiku breskve, domaćin na čijoj je njivi iznikla, hteo da je presadi.
Vojnikova breskva je neiscrpna inspiracija za sve umetnike, pesnike posebno. O ovom zavetnom drvetu i simbolom srpske izdržljivoti svoje stihove posvetio je i književnik Ljubomir Ćorilić:
Ima vreme za čuda nebeska
i za naše obnove zemaljske.
Ni bogovi verovali nisu
da iz našeg tela breskva cveta.
Gledali su ali su ne videli
da se sprema zemaljsko proleće.
Mislili su da se naše kosti
nikad neće u cvet premetnuti,
da je sdamo zemlji darivano
pronicanje i bilja cvetanje.
Čudili se kako je moguće
da smrtnici telo obnavljaju
gledajući život kroz cvetove.
Breskva je bujno cvetala svakog proleća i donosila dosta sočnih plodova. Meštani su je brali ali joj nikad niko nije kidao grane niti je lomio. Verovalo se da je dobro pojesti plod ove breskve – za pokoj duša svih poginulih srpskih vojnika na Ceru.
I kada bi neke godine u ovom kraju breskve ostale bez roda Vojnikova breskva je rađala. Po drvetom ove breske djevojke i momci su se, jedući njene plodove, zavetovali jedno drugom.
U proleće 1941. godine, kada je grunuo Drugi svetski rat, Vojnikova breskva je cvetala, ali u jesen nije imala plodova. Pocerci vele da je, predosećajući još jedno srpsko stradanje Vojnikova breskva zbacila cvetove sa sebe.
Tako je Vojnikova breska činila tri ratne godine zaredom. U proleće se okiti cvijetovima, a onda ih sve strgne sa sebe.
Kada se 1945. godine završio i taj rad Vojnikova breskva nije listala. Ni cvetala. Osušila se. Mnogi su govorili da je to od starosti, a oni umniji su verovali da je to zbog nekog breskvinog predosećanja.
Na mestu stare breskve, na grobu bezimenog srpskog vojnika svake godine Pocerci su kalemili nove sadnice. Ni jedna se nije primila. I danas se to mjesto zove Vojnikova breskva.
Breskva se ipak omladila u centru Tekeriša u kompleksu spomen kosturnice, pa kada se od starosti osuši jedno odmah se omladi drugo breskovo stablo.
Kaže verovanje; To srpski vojnici, gledaju kroz cvetove.
