Tomanija Obrenović - glad za vlašću prve dame Srbije
Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena...
Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena. Da je tako svedoči i sudbina Jevrema Obrenovića, mlađeg brata kneza Miloša, koji je imao privilegiju da život deli sa gospa Tomanijom. Iako su joj često pripisivali oštrinu i sklonost ka spletkama, u svojoj intimi ova oštroumna žene bila je samo majka koja je svim srcem radila za dobrobit svojih potomaka. A i kako ne bi, imala ih je devetoro.Rođena je 1796. godine u Jarebicama nadomak Loznice, kao jedina ćerka vojvode Ante Bogićevića. Visprena, lepa i prodorna imala je pred sobom otvoren put ka visokom društvu ondašnje Srbije. Njena meta bio je najmlađi Obrenović, Jevrem sa kojim stupa u brak sa navršenih 20 godina. Ispostaviće se da je ovo bio bio čudan spoj, jer koliko je Tomanija bila prodorna, toliko je Jevrem težio porodici i miru.
Ipak, ovaj brak bio je blagosloven brojnom decom. Za prvih desetak godina braka, Tomanija i Jevrem izrodili su čak devetoro dece, od kojih je šestoro preživelo detinjstvo i doživelo punoletstvo: Jelena, Simeona, Anka, Katarina, Stana i Miloš. Jevrem je od ženidbe do 1831. godine gospodario Šapcem, pretvorivši ga u uglednu varoš u kojoj je, zahvaljujući njemu, otvorena prva bolnica, apoteka, kasarna. Paralelno sa porodicom rastao je i Jevremov ugled, te se porodica 1824. godine uselila u konak koji je ostao u istoriji zabeležen kao mesto u kome se živelo po „jevropejskim“ nazorima i manirima. Jevrem je bio obor-knez Šabačke nahije, vođen Tomanijinom rukom, bio je sasvim drugačiji od drugih kuća. "Jevropejski" su maniri u njemu vladali, decu su učili učitelji iz carevine, a Tomanija je svoje goste smeštala na visoke stolice. Prvi klavir u Srbiji zasvirao je u kući Jevrema i Tomanije, za potrebe prevoza gospođe Tomanije iz Austrije je stigao i prvi fijaker.
Posle smrti supruga (1856) i devera kneza Miloša (1860) Tomanija je postala najstariji član porodice Obrenović i neko oko koga su se plele razne intrige. Ona se pre svega spominje kao vlastoljubiva žena iz senke, koja je naumila da unuku Katarinu, ćerku njene Anke, uda za sinovca, kneza Mihaila. Oni su se i verili, da bi, tri dana kasnije, 10. juna 1868. godine knez bio ubijen u Košutnjaku. Tomanija je sa Ankom i Katarinom tog popodneva bila u šetnji sa Mihailom, jedina je izbegla metak i prva javila vest o atentatu. Knez i njena ćerka su ubijeni, a unuka ranjena. Pričalo se da Tomanija ni tada nije skrivala svoju glad za vlašću, pa je pet meseci od nemilog događaja Katarinu udala za Milivoja Petrovića Blaznavca, prvog namesnika maloletnog kneza Milana koji je preuzeo vlast. Tomanijin san se posthumno ostvario, jer je njen sin Miloš bio otac Milana koji je postao knez, a 1882. godine kralj Srbije. Toliko je želela da se nešto tako dogodi, ali nije dočekala, jer je umrla 1. juna 1881. godine.Sahranjena je u manastirskoj crkvi u Rakovici. Spomenik ju je čekao, jer ga je sama sebi podigla i dok je još bila daleko od smrti naredila da se ispiše njeno ime i godina rođenja. A kako su tu sahranjena i njena deca, tražila je da se napiše i ovo: „Ja li tužnu kuću da vam zidam, o, ostaci dragi srcu mom, da tim teške rane svoje vidam, dižuć oči ocu nebeskom!“
