Svašta umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem
Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem...
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri ko princeze,
ko da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.
Svašta umem.
Stvarno umem.
Ali sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu – gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži,
mislim: žensko pa nek reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli,
– nema čime stan da plati,
a ja šašav, pa ga pustim
da se mirno kući vrati.
I sve drugo divno umem,
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih steko.
Niko hvala nije reko.
Ko da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
Ko da samo zato živim.
A ja živim, jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su izbrisane
moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.
Miroslav Mika Antić
