Robert Tolinger - Ponos šabačkog pevačkog društva

Čeh Robert Tolinger, daroviti kompozitor, izuzetni čelista, dobar klavirista, odličan horovođa i pedagog, radio je na srpskim prostorima od 1880. u Kikindi, na Cetinju i u Šapcu, gde je 1911. i umro. On je kompozitor prve kantate u srpskoj muzici - "Kosovka", komponovane povodom 500 godina Kosova. Bio je i jedan od pokretača i glavni pisac članaka u prvom srpskom muzičkom časopisu G u d a l o (1886/7). Pisao je i pod pseudonimom "Mladen".

Kritičar Tolinger je, inače došao kod nas iz Češke, 1879. godine. Vaspitavan je na visokim tradicijama praške škole i razvijao se u vreme kada je nacionalna češka muzika na polju opere već dala neka od svojih vrhunskih ostvarenja. Sam - vrstan stručnjak: izvanredan čelista, dobar klavirista, odličan horovođa i daroviti kompozitor, uz to sa izuzetno visokim merilima profesionalnog poštenja, jedva dvadeset trogodišnji Tolinger, razume se, još nije bio u stanju da sagleda šta je zapravo značio jedan ovakav pokušaj u vremenu, sredini i uslovima u kojem je nastao, na polju oblika koji većina izvođača nije nikada imala prilike ni da vidi.

Sima Mičin otpisuje Tolingeru, kako on kao autor ne uobražava da je delo savršeno, jer mu "muzika nije poziv". Da on ne želi niti očekuje lovorike, nego je "svoju snagu upregao" na nacionalnom polju,a sve "putujući po svetu i gledajući kako srećniji narodi muzički napreduju".

Nekoliko puta je odlazio na Cetinje i bio priman kod Kneza Nikole. Tamo je do 1897. godine, u svojstvu kneževog muzičara, radio kao kompozitor, pedagog, horovođa i solista. Razočaran crnogorskom prestonicom, koja nije našla sredstva da štampa njegova dela, odlazi u Prag i u dogovoru sa jednom izdavačkom kućom, pet godina radi na pripremanju svojih dela za štampu i koncertne turneje za propagiranje srpske muzike u stranom svetu. Poduhvat nije uspeo zbog nedostatka materijalnih sredstava.

I tada, možda u najboljem času, pristiže poziv Šabačkog pevačkog društva i on dolazi u Šabac gde je radio kao horovođa Šabačkog pevačkog društva i profesor Gimnazije i Više ženske škole. Već školske 1903/1904. godine, u Gimnaziji radi hor od 97 učenika, veliki orkestar od 30 učenika i manji muzički sastav od 17 svirača. I u ženskoj gimnaziji je, po starom običaju i ugledu na Cetinje, počeo spremati hor talentovanih učenica, što mu je omogućilo da kombinuje program sa učenicima Gimnazije i da stvori i mešoviti hor.

U samom gradu, nije se mogla zamisliti nijedna zabava, koncert ili priredba, pa čak ni crkveni obred, bez Šabačkog pevačkog društva. Članovi Društva su jednostavno obožavali Tolingera, svi su o njemu imali lepo mišljenje, smatrajući ga visokomoralnim čovekom. Potpuno posvećen struci, zračio je urođenom skromnošću. Bio je društven i uvek spreman da pomogne. Iako težak invalid, bez desne noge do kolena, i teškim kretanjem pomoću žičane naprave i štapa, znao je da se uključi u buran noćni kafanski život, sa uživanjem slušajući specifično muziciranje čuvenih Cicvarića. Tolinger je u Šapcu imao sve uslove za udoban lični život. Stanovao je u blizini Gimnazije, u kući učiteljice Leposave Krstić, a o njemu se brinula rođaka iz Praga Marija Ružička. Samopregoran rad negativno se odrazio na njegovo zdravstveno stanje. Još od 1909. godine, povremeno je počeo da izostaje iz škole. U zimu 1911. godine, 20. februara, iznenada je umro od zapaljenja pluća. Sutradan je, uz najveće počasti, sahranjen na Donjošorskom groblju.