Prvi izviđački letovi Srpske vojske iznad Šapca i Jarka
„Dvanaestog avgusta 1914. godine, kada je počela velika austrougarska ofanziva na Srbiju, prvi ratni borbeni let za srpsku armiju...
„Dvanaestog avgusta 1914. godine, kada je počela velika austrougarska ofanziva na Srbiju, prvi ratni borbeni let za srpsku armiju izvela je posada u sastavu pilot-kapetan Živojin Stanković i pilot-potporučnik Vojislav Novičić u ulozi izviđača sa aeroplanom tipa ’blerio XI-2’. Vršeno je izviđanje doline Drine na potezu Loznica-Lešnica, pri čemu je osmotreno da neprijatelj podiže pontonski most kod sela Vidojevica. Pri povratku ostaju bez goriva i prinudno sleću kod sela Kokorić. Tu su ubrzo i zarobljeni od srpskih trećepozivaca. Ipak, izveštaj je stigao do komande i omogućio da se utvrdi da glavni napad neprijatelja ide pravcem preko Drine, što je imalo presudni uticaj na razvoj ratnih operacija.” Tako knjiga „Kraljevski vazduhoplovci – užički vojni okrug 1912‒1945”, autora Aleksandra M. Ognjevića, svedoči o ovom prvom ratnom letu i seća na pilote srpskog aeroplana. Ta ista posada letela je i 14. avgusta na izviđanje Drine, kojom prilikom zbog kvara na motoru letilice prinudno sleću kod sela Joševe. Stanković naređuje Novičiću da demontira oštećena krila kako bi se kolima izvukao neoštećen trup aeroplana, ali neprijatelj napreduje i Novičić se povlači prema Valjevu.
„Ipak, po završetku Cerske bitke i veličanstvene srpske i prve savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, srpska vojska neočekivano zatiče Stankovićev i Novičićev ’blerio’ kod sela Joševe i transportuje ga 25. avgusta 1914. Kapetan Stanković i poručnik Novičić izviđali su i potez Šabac-Jarak-Obrenovac sa letilišta Stupničko polje, te podneli izveštaj koji zbog oblačnosti nije bio potpun.
Usled jakog vetra na sletanju avion je lakše oštećen. I 26. avgusta posada Stanković-Novičić uspešno vrši izviđanje područja Bosne i rasporeda neprijateljskih pozadinskih trupa oko Bijeljine.”
Autor knjige u ovom poglavlju detaljnije piše o životnom putu pilota Vojislava Novičića (rođenog u Ivanjici 1886, a školovanog u Kragujevcu), koga su 1912. poslali u letačku školu u Francusku. Završio ju je sa prvom grupom srpskih vojnih pilota. Leteo je aeroplanom na javnom letenju u Skoplju, a zatim u i Nišu 1913, kada je doživeo udes: pri velikoj brzini letilica kojom je pilotirao, udarila je u zemlju, a on ispao iz nje i teško je povređen. Oporavio se posle dužeg bolničkog lečenja, pa ponovo leteo na početku Velikog rata, a zatim i tokom 1915. godine kada je na požarevačkom aerodromu za dva meseca imao pet trenažnih letova. Novičićeve zasluge u prvim godinama rata nisu ostale neprimećene. Maja 1915. odlikovan je zlatnom medaljom za revnosnu službu.
„Sa eskadrilom je odstupao kroz albanska bespuća u zimu 1915/1916. Po reorganizaciji srpske vojske na Krfu upućen je na Solunski front gde je u proleće 1916. službovao u srpsko-francuskim eskadrilama. Po sećanju njegovog ratnog druga Save Mikića, zbog navodnog verbalnog sukoba sa jednim avijatičarem preveden je 1916. u svoj raniji rod vojske, poljsku artiljeriju u sastavu Šumadijske divizije.” „U Solunu se teško razboleo od malarije, pa je odlukom lekarske komisije hitno upućen za Afriku, u Bizertu na lečenje. Posle bezuspešne borbe s bolešću, preminuo je 9. marta 1917. u bolnici Sadi-Abdulah. Sticajem okolnosti, umro je na rukama svojih ratnih drugova, kapetana Miloša Ilića i klasnog druga Radovana Radovanovića, koji su se u tom trenutku zatekli u Bizerti.
Tečno je govorio i pisao francuski jezik. Bio je neoženjen i bez dece”, čuva sećanje na avijatičara Vojislava Novičića knjiga „Kraljevski vazduhoplovci – užički vojni okrug 1912‒1945”.
