Novi vladika i stare priče
Šabac po mnogo čemu drugačiji od drugih u jednom se nikada nije razlikovao od drugih varoši i gradova...
Šabac po mnogo čemu drugačiji od drugih u jednom se nikada nije razlikovao od drugih varoši i gradova. Nije se razlikovao po tome da su u njemu živeli vernici i vernici, kao i ateisti i agnostici. Kada kažemo vernik mislimo na ljude koji žive po slovu vere i poštuju je u njenom izvornom i punom smislu. Kada kažemo „i vernike", mislimo na one koji se u veru kunu, iskazuju je simbolima na odevnim predmetima, prevoznim sredstvima i tri visoko podignuta prsta. Oni po pravilu o veri znaju sve, ali im je post prevaziđena vrednost, a sve što se kosi sa njihovim poimanjem vere razlog za sočnu psovku, ne retko i samih svetaca. Ove dve grupe uz ateiste i agnostike su uobičajena pojava kroz vreme i ne vidimo da će budućnost tu nešto bitno promeniti.
Na ovim prostorima u teškim posleratnim godinama, crkva i sveštenstvo svojom skromnošću, prosvećenošću, osećajem za čoveka, njegove probleme i bol koju nosi, bila je oslonac i utočište za mnoge. Takva, preživela je teška vremena, teške decenije. Sabirala je narod i čuvala veru. Propovedala je slovo Božije i pružala mir i utočište namučenim dušama. Učila ih je božijem putu, pozivala na mir, ljubav i toleranciju. Teška vremena stvorila su snažnu crkvu, vladike, mitropolite i patrijarhe čija je reč imala snagu i težinu, proistekle iz njihovih dela, načina života i što kroz knjige, što kroz život stečene mudrosti.
Mnogi od nas setiće se studentskih protesta i državnog aparata koji se podigao da ih uguši, sa jedne strane balavci, sa druge strane do zuba naoružani organi reda. Napetost se osećala u vazduhu, a velika nesreća delovala izvesnom, sve je prekinuto zvukom štapića koji je udarao o pločnike. Nizak rastom, gorostas duhom i delom, stao je ispred dece, a pred naoružanu policiju, zavladao je mir. Došao je tada patrijarh Pavle i sve se promenilo, zavladao je mir. Snaga neobuzdane mladosti i sila državnog aparata, poklonili su se krhkom starcu, nosio je toliko ljubavi i poštovanja da je bilo dovoljno za sve.
Možda se upravo sa njim završila jedna era. Počela je neka nova. U toj novoj eri, može sve od 25.000 dinara tarife za venčanje i krštenje, preko preskupog voznog parka sinoda pa sve do prekrajanja istorije. Lepo je videti patrijarha koji ugosti beskućnike za trpezom, ali je tužno videti ga kako stav javno iznosi tek pošto isti zauzmu vlasti. Da li je vera odstupila od načela skromnosti ili je to samo uradila crkva? Često se nameće ovo pitanje. Kod nas u Šapcu dodatno ga je vidljivim učinilo ustoličenje novog vladike. Milion dinara odvojeno je novca građana Šapca za ovaj događaj. Koliko se moglo, odvojilo se i čini nam se da nije malo. Pitali smo se oko protokola i šta to u njemu proizvodi troškove.
Da li pozivi iz patrijaršije u Aranđelovac kako bi se obezbedio neki popust za meni u najboljem i time i najskupljem hotelu u Šapcu idu na sramotu crkve ili Šapca. Da li smo to mi malo dali ili je crkva napustila načelo skromosti? Ko ovde treba da oseća sram? Nisu samo ovo pitanja koja nas muče. Ne možemo, a da se ne zapitamo da li to plaćamo liberalne stavove vladike koji na društvenim mrežama kaže da nije greh na praznik očistiti, oprati, peglati ili je možda na naplatu stiglo to što na crkvenim slavama u čelu stola sede osuđeni za višestruka ubistva ili možda to što crva ordenje stavlja na grudi „čestitim" zelenašima? Prirodno je da svako izabere ugao iz koga će govoriti o ovim pitanjima, to je neosporno pravo svakog pojedinaca. Naš strah je put na kome se crkva nalazi i njegova usklađenost sa načelima koje vera propoveda. Stah nas je, da li naša crkva ima snage da bude snažno uporište narodu u teškim vremenima?
