Doktore, neće vam trebati...
Doktor Borislav Bora Tirić rodio se 19. marta 1887. godine u velikoj i imućnoj mišarskoj porodici, kao jedno od trinaestoro dece oca Milana i majke Mirke.
Doktor Borislav Bora Tirić rodio se 19. marta 1887. godine u velikoj i imućnoj mišarskoj porodici, kao jedno od trinaestoro dece oca Milana i majke Mirke. Nakon osnovne škole, postaje marljiv gimnazijski đak, prelazeći peške svakoga dana po nekoliko kilometara do škole i natrag. Zbog ratnih godina osmi razred gimnazije završava 1919. Kao odličan đak biva oslobođen polaganja mature, i iste godine postaje student Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Ipak, želja za znanjem vukla ga je dalje. Konkuriše za stipendije u Londonu i Pragu, i u Šabac se vraća da uči dva jezika, za potrebe potencijalnih studija. Na taj način prvi put dolazi u dodir sa marksističkom literaturom i revolucionarnim idejama. Zbog pogoršanja međudržavnih odnosa sa Britanijom, ne dobija stipendiju u ovoj zemlji, pa 1920. godine odlazi na studije medicine u Karlovim Varima. U to vreme postaje sve privrženiji komunizmu, a po diplomiranju 1926. primljen je u Komunističku partiju Čehoslovačke. Od tada njegov humanizam i težnja ka socijalnoj pravdi postaju jedno.
Imao je priliku da se dalje usavršava – postaje asistent na Dečjoj klinici i demonstrator na fakultetu u Pragu, gde su studenti prema njegovim skriptama polagali ispite. U međuvremenu se u Šapcu oženio Olgom, a dve godine kasnije dobija ćerku Svetlanu. I pored zagarantovane blistave karijere, nakon specijalizacije napušta Prag i vraća se u Šabac, da kao lekar i politički aktivista bude bliže porodici i narodu. Prvi specijalista pedijatrije u svom gradu, privatnu ordinaciju otvoriće 1930. godine, najpre u blizini Jankove škole, a zatim na pomenutoj adresi, gde je sagradio i spratnu kuću.
Nikada nije radio u državnoj praksi, a svi su ga upamtili kao omiljenog narodnog lekara. Uvek spreman da pomogne, odlazio je na teren u udaljena seoska mesta, a svoje usluge često nije naplaćivao. Ispred njegove ordinacije bila je čekaonica i u njoj oveća pepeljara sa novčanim prilozima pacijenata. Ako se desi da neki bolesnik nema novac da kupi lek, dr Bora bi uzimao novac iz te pepeljare, odlazio u obližnju apoteku i kupovao šta je potrebno. Uprkos glasinama o spiskovima za hapšenje, isključio je mogućnost, da kao dečji lekar, može biti streljan. Vera u ljudskost i važnost profesije koštali su ga života.
Sat i po iza ponoći 21. avgusta 1941. godine, pod izgovorom za pomoć ranjenom pripadniku okupacionih snaga, nemački vojnici snažno su zalupali na kućna vrata, prethodno srušivši drvenu kapiju. Doktor Bora mirno je sišao niz stepenice, u opkoljeno dvorište, iza kog je bio neiskorišćen izlaz za bekstvo. Kada je od supruge zatražio da mu donese tabakeru, uniformisano lice mu je na čistom srpskom reklo: "Doktore, neće vam trebati". Izveli su ga na ulicu, a nakon nekoliko trenutaka, čuli su se pucnji. Ujutru su dr Tirića i mašinbravara Milutina Vojnovića našli mrtve ispred "Šarana", a streljano je još osmoro ljudi, među njima još jedan doktor – Bata Koen. Svi su obešeni na skveru na kraju Karađorđeve ulice.
