Šabački pop Spira - Đorđe Jelisić

Đorđe Jelisić je rođen u Šapcu 6. novembar 1925. godine. Proslavio se ulogom popa Spire u filmu „Pop Ćira i pop Spira” iz 1982. godine, koji je prikazivan i u formatu mini tv serije. Počeo je da glumi davne 1949. godine, a poslednju ulogu odigrao je 1984. godine u „Sivom domu”. Odigrao je više od sto uloga na filmu i televiziji. Bio je stalni član ansambla “Ateljea 212” od 1967. do penzionisanja 1986. godine, a prethodno više od decenije Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad.

Igrao je u čitavom nizu predstava među kojima su “Nebeski odred”, “Pesma”, “Na ludom belom kamenu”,” Balkon”, “Galeb”, “Lulu”,” Maratonci trče počasni krug”, “Divovi iz planine”...Ostvario je više od 100 uloga na filmu i televiziji. Debitovao je 1949. u filmu “Barba Žvane”, poslednju ulogu odigrao u “Sivom domu” 1984. a između ostalog popularnost je stekao ulogom popa Spire u filmu “Pop Ćira I pop Spira” iz 1982., koji je emitovan I kao TV serija.

U najznačajnije Jelisićeve uloge ubrajaju se one koje je odigrao u ostvarenjima “Maksim našeg doba” (1968),” Čep koji ne propušta vodu” (1971), “Dragi Antoan” (1972), “Kičma” (1975) i Šesta brzina (1981), kao i tv serije “Diplomci” (1971) Pozorište u kući (1972), Majstori (1972), “Dimitrije Tucović” (1974), “Otpisani” (1975), “Vaga za tačno merenje” (1975), “Sivi dom” (1984) I druge. Dobitnik je dve Sterijine nagrade - za ulogu Miće u predstavi "Pesma" 1960. i za ulogu Njegovana u predstavi "Na ludom belom kamenu” 1972. godine.

Na njegovoj komemoraciji svojevremeno Vide Ognjenović je rekla:

“Đordje Jelisić je bio glumačka ličnost. Nije bio umetnik naglih poteza, ni nezadržive predstavljačke erupcije. Nije energično nasrtao ni na uloge ni na publiku. Iako robustan i snažne pojave, nije bio tipska podela za uloge dominirajućih heroja. Njegov je zanos bio drugačije vrste. Pomalo zatajen, ali temeljan, saučesnički, pun tihe patnje, baš kao i tihe radosti, nikad do kraja dorečen, zapitan, na momente plah, kao zastrašen i pobunjen. Manje ga je zanimalo ono što je spoljni opis uloge, a više ono što taj opis maskira. Razina njegovog glumačkog razmišljanja bila je upravo nedokučivost lika, ono što njegove postupke uzrokuje, a manje ono što je očigledno i što se na prvo čitanje nameće. Zato se njegom izrazu verovalo. Bio je zahtevan član podele i scenski partner, baš zbog te uzdržanosti i, rekla bih čak, prezira za svaku napadnost i olako kaćiperno šaljakanje sa publikom. On je od glumačkog čina zahtevao da bude daleko oznad običnog i uobičajenog. Opirao se isprobanom klišeu, toj brzoj glumačkoj hrani, nije podnosio dodvoravanje gledalištu, bio je za to suviše tužan. Uloge je inače radio sporo, sve kao da se bojao da u nečem ne prenagli, ali nepogrešivo, s pažnjom, analitično, zainteresovan za detalj, za nijansu i za meru.

Đorđe Jelisić je bio scenski idol gimnazista moje generacije. Glumac modernog, antiepskog nastupa, čiji je izraz plenio i prelazio rampu upravo svojom karakteri-stičnom zagonetnom zatajenošću, o kojoj smo posle satima razgovarali, jer je to za nas čitaoce Kamija i Foknera bilo vrhunska intelektualna provokacija.

Odigrao je širok, raznovrstan repertoar tokom životnog glumovanja na sceni i filmskim i TV ekranima. Neću nabrajati sve te uloge, samo da naglasim da je u svakoj ulozi bio svoj, ubedljiv, postavljen, topao, dobar, pravi, kako bismo rekli, vo humanog i dirljivo iskrenog tembra.

Voleo je da čita dobre knjige, voleo je pse, voleo je da ćuti, voleo je da sluša i katkad ponešto tiho da doda, ili odogovori, umeo je da bude prek i naprasit, ali nikad bez razloga.

Umro je 27. maja 2016. godine u domu za stara lica u 91. godini. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.