Šapčanin Dimitrije Cincar Marković tvorac najvećih Srpskih pobeda

Dimitrije Cincar-Marković rođen je 1849. godine u Šapcu, komandovao je armijskim jedinicama različitih formata i brojnosti u ratu i miru, sve do čitave srpske vojske. Kao praktičar i kao teoretičar – predavao je istoriju ratne veštine i strategiju na Vojnoj akademiji – dao je suštinski doprinos trijumfu u balkanskim ratovima, ali i najvećim pobedama u Prvom svetskom ratu.

Bio je predodređen da komanduje srpskom vojskom u slučaju rata, ali ga je zaustavio – kuršum srpskog oficira. Po drugi put je stradao u našem kolektivnom pamćenju: gotovo da ga i ne pominjemo – zato je, međutim, nedavno sa visokog mesta bilo zalaganja da se u zemlju vrate posmrtni ostaci vođe njegovih ubica, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Dimitrije Cincar-Marković izučio je Artiljerijsku školu 1870. godine, a kao državni pitomac boravio je 1872. i 1873. u Pruskoj, gde je služio u konjici. To je sigurno bilo značajno iskustvo, jer su Prusi u to vreme imali najbolju vojsku: tek što su u ratu posramili dotad vodeću kontinentalnu silu, Francusku. Ubrzo je došlo i „vatreno krštenje“: u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. dobio je više odlikovanja za hrabrost. U Drugom srpsko-turskom ratu, u zimu 1877/1878, bio je šef Štaba Moravske divizije. Usledio je neslavni Srpsko-bugarski rat 1885, u kojem se, međutim, major Cincar-Marković dobro pokazao, komandovao je 11. pukom, koji je uspešno započeo bitku na Slivnici, ali se potom vojnička sreća okrenula na bugarsku stranu. Generalova udovica je, mnogo kasnije, za list „Politika“ govorila kako je, posle paničnog povlačenja pred Bugarima, stiglo naređenje da se 11. puk desetkuje – streljanjem.

Onda je, navodno, Cincar-Marković izašao pred puk i poručio kralju Milanu da strelja prvo njega, spasivši svoje ljude. Bez obzira na to suprotstavljanje, kod kralja Milana je brzo napredovao kroz činove i kroz vojnu hijerarhiju.

Kralj Milan je krajem 1897. godine postavljen za komandanta aktivne vojske, koju je, za kratko vreme, uspeo da – preporodi. Ojačao je sastav pešadijskih pukova, podmladio starešinski kadar, organizovao dotad neviđe manevre, gradio velike vojne objekte, nabavio savremeno oružje… Srpska vojska je pre reforme pod Milanovom palicom, bila među retkima u Evropi bez savremenih pušaka „repetirki“, i njena pešadija, koja je morala posle svakog hica da ubacuje metak u cev, trpela bi velike gubitke u okršaju sa bilo kojim savremeno naoružanim neprijateljem. Kad su stigli i novi topovi, a kralj-otac nameravao da ih nabavi još, odstupio je sa funkcije dopola obavljena posla, inače bi se Srbija još brže naoružala – toliko je Milan u taj posao bio uložio sebe. Načelnik štaba kralja Milana u vreme vojne reforme bio je general Dimitrije Cincar-Marković, koji je, kako piše Slobodan Jovanović, „uživao glas teorijski najspremnijeg đeneralštabnog oficira“. Jovanović primećuje da je kralj Milan „gonio antidinastičare i radikale“, ali i da „iz toga ne treba izvesti da je tražio ulizice; naprotiv, on je voleo da se okruži ljudima od vrednosti“. Upravo je general Cincar-Marković rukovodio velikim jesenjim manevrima u okolini Niša 1899. godine. Srpska pešadija počinjala je da liči na evropske. Kralj Milan je u leto poslednje godine 19. veka odlučio da se ne vraća u Srbiju, zgrožen veridbom svog sina s nekadašnjom dvorskom damom, udovicom Dragom Mašin.

Razlika u godinama bila je manja nego između novoizabranog francuskog predsednika i njegove supruge, ali, vremena su drugačija. Srbija se hvatala za glavu zbog toga što čini mladi kralj.

Vojska je u otporu kraljevoj ženidbi Dragom Mašin bila istrajnija čak i od crkve (koju je vodio rođak i kum Cincar-Markovića, mitropolit Inokentije), među nezadovoljnicima našao se se i general Cincar-Marković, ali se ubrzo pokolebao i stao uz kralja. Udovica Cincar-Markovića govorila je novinarima da se on do kraja odupirao kraljevoj ženidbi, što Slobodan Jovanović ne smatra verovatnim, s obzirom na to da general zbog toga nije penzionisan, kao drugi.

Na primer, kao generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, koji će kasnije narediti ubistvo Dimitrija Cincar-Markovića na kućnom pragu. Kralj Aleksandar je 1902. čika Miti, kako ga je od detinjstva zvao, tada komandantu Aktivne vojske i senatoru, ponudio mesto predsednika ministarskog saveta (Vlade). Cincar-Marković se sa Živojinom Mišićem (prema vojvodinom svedočenju) opkladio u ručak da neće prihvatiti položaj, ali je, posle tri dana intenzivnih razgovora sa kraljem, na kraju to ipak prihvatio. Među istoričarima postoji hipoteza da je uslov Cincar- Markovića da preuzme premijersko mesto bio da kralj pristane na razvod sa kraljicom Dragom. Udovica Marija Cincar-Marković, devojačko Margetić, unuka poslednjeg sekretara dubrovačkog kneza, kasnije će svedočiti da je general inicirao mirno udaljenje kraljice, koja bi otputovala u austrijsku banju Francensbad, danas Františkove Lazne u Češkoj, i više se, poput kraljice Natalije, ne bi vraćala u Srbiju. Putovanje je, navodno, bilo planirano – za nedelju dana posle prevrata. Dr Suzana Rajić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svojoj knjizi o poslednjem vladaru iz loze Obrenovića piše da je pri donošenju odluke o sastavu kabineta kralj intenzivno razmišljao o vladi na čijem će čelu biti „dobar vojnik“, nedostupan političkim intrigama koje raspaljuju „koterijske strasti“. O Cincar-Markovićevoj vladi govorilo se kao o vladi prosvećenog apsolutizma. Već 14. decembra 1902. vlada je počela da govori o potrebi suzbijanja „razuzdane“ štampe. Kralj i kraljica su napadani neprekidnim aluzijama i pretnjama, a narod je pozivan na bunu. Policija je zabranjivala takve napise, a radikalske sudije su redovno oslobađale optužene. „Mali žurnal“ je pisao da je Srbiji potrebna revolucija kao u Francuskoj… Dnevni list je najavljivao da će „zlikovačka vlasnička krv uprskati ulice, a mozak će im se prosipati po kaldrmi“.

Aleksandar Obrenović je sve više tonuo u brigu, a njegovo samopouzdanje je kopnilo. Počeo je da veruje da ga može spasti samo jak vojnički kabinet. Poslao je poziv generalu Dimitriju Cincar-Markoviću, koji je u dvoru čekao kraljev ukaz o novoj vladi.

U susednoj sobi, premijer Vujić i ministar finansija Mihailo Popović su vladara ubeđivali da ne uzima vojno ministarstvo i ne gazi u reakciju, jer će na taj način izgubiti presto. Savetovali su mu da pozove na konsultacije predstavnike svih stranaka, i on je to prihvatio, ali su oni odbili da naprave koncentracionu vladu. Tako je 20. oktobra formirao vladu Pere Velimirovića, sastavljenu mahom od nepoznatih političara. Partijci su partijašili, skupštinska većina je bila „tanka“ i kralj se ponovo okrenuo generalu Cincar-Markoviću. Dokumenta iz ruskog arhiva pokazuju da je Petrograd poručio Srbiji da je, dabome, ona nezavisna država, ali da bi postojala velika opasnost po dinastiju u slučaju „antinacionalne politike“ i „reakcije“, drugim rečima – u slučaju okretanja ka Austriji i uklanjanja radikala sa vlasti. U Evropi, od Bečkog kongresa 1815. do Prvog svetskog rata, tzv. male sile u vreme vladavine tzv. koncerta velikih sila bile su u ograničenoj meri suverene, jer su o njihovoj sudbini u krajnjoj instanci odlučivale velike sile. Oni su, naime, već neko vreme delili vlast u Srbiji s naprednjacima. Kraljev pokušaj da sastavi trostranačku vladu sa radikalskom većinom nije uspeo.

Na raspolaganju su mu ostale samo manje poznate političke ličnosti, koje su 20. novembra 1902. pristale da uđu u vladu generala Cincar-Markovića. Zadržao je pukovnika Vasilija Antonića, šefa diplomatije, kao dokaz da neće menjati spoljnu politiku. U poslednjoj obrenovićevskoj vladi našla su se trojica generala, četvorica radikala i po naprednjak i liberal. U Rusiji su sumnjali u rusofiliju predsednika vlade Cincar-Markovića. Tim pre što je „konkurentskom“ Crnom Gorom vladao knjaz, budući kralj a večiti despot, koji je za sebe govorio da je „rusoman“, pa je traženo jasno i glasno izjašnjavanje. Zato je Cincar-Marković morao na poklonjenje. Prema dokumentu iz ruskog arhiva koji citira dr Suzana Rajić, predsednik srpske vlade je u poverljivom razgovoru izneo ruskom poslaniku u Beogradu Čarikovu program svog kabineta. Naglasio je da će unutrašnja politika biti strogo ustavna (Rusija tada još nije ni imala ustav – prim. aut.), da će novi izbori biti u januaru 1903, a da će sređivanje državnih finansija i dalje biti u centru pažnje. Cincar-Marković je dokazivao Čarikovu da su glasine kako je antiruski raspoložen neosnovane, da je njegov deda služio 1811. pri ruskoj vojsci, da je lično poznavao cara Aleksandra Prvog i da on nikada nije odstupio od porodičnih tradicija.

Sve do smrti, Aleksandar Obrenović je slepo verovao da njegovi oficiri neće prekršiti zakletvu. Tako je i kao dvadesetšestogodišnji kralj, još mladić, olako prelazio preko dojava da mu se približava sudnji čas. Za takav njegov stav, piše dr Suzana Rajić, umnogome je odgovoran i predsednik Vlade general Cincar-Marković, koji mu je tvrdio da zavera oficira protiv kralja nije moguća, da je reč o nekoliko usijanih glava koje će se ohladiti. On nije verovao dostavama o zaveri i smatrao je svojom dužnošću da oficirski kor brani od denunciranja. Kralj je, u međuvremenu, postao oprezniji, ali je predsednik Vlade ostao tvrdi branitelj kolega oficira i vojske. Oštro se suprotstavio Aleksandrovom zahtevu da počnu hapšenja osumnjičenih oficira. Beogradska policija već je dobila svoje Peto odeljenje, zaduženo, u suštini, za kontraobaveštajni rad – bili su to začeci službe državne bezbednosti, koja čuva ustavni poredak od pučeva i prevrata. Policajci su imali informacije, međutim, ne i ovlašćenja da hapse po vojnim redovima. „Cincar-Marković, u svojoj oholosti, nije mogao pojmiti da će neko od oficira smeti da se buni protiv njegovog režima. Petrović, kao što se neki put dešava kuražnim ljudima, nije verovao u opasnost, zato što je se nije bojao. I on i Cincar-Marković voleli su vojsku i smatrali su za svoju oficirsku dužnost da je brane od policijskih dostava“, piše Slobodan Jovanović. Posle večere u dvoru 29. maja 1903, general Dimitrije Cincar-Marković otišao je svojoj kući u Krunskoj ulici, pozvao kralja telefonom i podneo mu ostavku na položaj predsednika vlade. Kralj je ostavku uvažio, što je značilo da ne odustaje od hapšenja u vojsci. Zakasnio je, upad u dvor bio je zakazan za dva sata posle ponoći i, mada je alarm otad sve vreme zvonio, nesrećnom kralju i kraljici nije imao ko da pomogne. Kao ni generalu Cincar-Markoviću, koga su oficiri usmrtili na kućnom pragu, pred porodicom. Bračni par Obrenović zaverenici su tražili gotovo dva sata, ne uspevajući da otkriju njihovo skrovište. Došli su na ideju da poruše dvor topovima, a da se onda povuku u Topčider, odakle bi poveli revoluciju. Ali prethodna revolucija iz Topčidera, kada je, istog datuma 1868. godine ubijen knez Mihailo, nije uspela – Garašaninova kočija je bila brža, a Milivoje Petrović Blaznavac je uspeo da okupi vojsku, pa onda i da u njenim redovima strelja koga treba. Zato je Aleksandar Mašin, dever kraljice Drage, naredio da se ubiju ministri Cincar-Marković, Milovan Pavlović i Velja Todorović. Kralja su, ipak, kasnije pronašli u sobi sa duplim zidom.

Slobodan Jovanović piše: „U tom mučnom položaju zaverenici su dolazili na misao da sruše dvor topovima… Pukovnik Aleksandar Mašin nije to dao… Mašinovo je gledište usvojeno, i naredba izdana da se predsednik vlade i ministar vojni ubiju. Iako opsednuti u svojim kućama, oni su mogli nekim načinom uhvatiti vezu sa vojskom i policijom; u tom slučaju, cela državna mašina pokrenula bi se odjednom protiv zaverenika… Cincar-Marković i Pavlović ubijeni su po naredbi pukovnika Mašina… Dvadeset deveti maj ispao je mnogo krvaviji nego što su zaverenici nameravali. Na svome poslednjem dogovoru, oni su odlučili samo ubijanje Aleksandra i Drage. Ubijanje predsednika vlade Cincar-Markovića i ministra vojnog Pavlovića odlučeno je tek posle upada u dvor – i to u onom strahu i nervoznosti koja je obuzela zaverenike, kad nisu našli kralja u njegovoj ložnici…“

„Zaverenici očito nisu bili stari majstori zločina“, primetio je Slobodan Jovanović, „nego su sa zanosom i jurišem ljudi koji sami sebe šibaju na dela iznad njihove nervne snage. U dva časa po ponoći trebalo je da grupa dvadesetosmorice krene s jednim bataljonom šestoga puka na dvor. Bataljon nije stigao u urečeni čas. Kod oficira se osetilo kolebanje i strepnja. Da preseče stvar, kapetan Dimitrijević komandovao je drugovima da, makar i bez bataljona, pojure trčećim korakom na dvor. I u toj trci oni su se sjurili na dvorsku kapiju, onako zaslepljeni i neodoljivi kao čovek koji čini zločin iz ljubavne strasti. Sve što su dalje radili, bilo je u istom takvom jurišu, u istom takvom polusnu.“ General Cincar-Marković bio je nevina žrtva ljudi koji su delovali omađijani i u polusnu. Na oltar ga je prineo duh iracionalnosti, koji je zatrovao čitav naredni vek srpske istorije – uz tiho odobravanje apologeta, što intelektualne, što primitivne provenijencije. Verovatno usled toga, veliko delo generala Cincar-Markovića Srbija je zaboravila.