Čuvarka arhive u zimskom periodu
Mesto direktora škole za koje smo svi verovali da je doživotno rezervisano za stranačkog stručnjaka ozbiljno posvećenog da vedri i oblači sudbinom zaposlenih...
Mesto direktora škole za koje smo svi verovali da je doživotno rezervisano za stranačkog stručnjaka ozbiljno posvećenog da vedri i oblači sudbinom zaposlenih, obrazovanjem generacija, školom od odžaka do krede iznedrio je zaplet sa tužnim krajem mnogo tužnijim nego kraj knjige "Bela griva".
Na kraju tog mandata, samo stepenik pred početak novog došlo je do promene na čelu jedne od obrazovnih ustanova. Istovremeno se širila vest da je promena fiktivna, ali i nada da nije tako i da bolji dani stižu.
Ubrzo, dolazi do obrta kakav se viđa samo u delima Agate Kristi i Izabrana direktorka se smenjuje, obrazloženja su banalna, a veruje se pravi razlog za ručkom napravljen dogovor stare direktorke i tada specijalnog savetnika ministra. Na mesto direktora dolazi nova " imenjakinja" (čisto da prelaz ne bude nagli) i agonija postaje stvarnost. Naredne dane obeležiće protesti roditelja, puno dvorište, školska sala ljudi, ne odlazak dece na časove.
Dok su se ljudi zabrinuti za obrazovanje svoje dece i ono malo slobodnih medija pojavljivali s vremena na vreme, konstantno prisutna od jutra do mraka bila je samo ona. Pozicija uz otvoren prozor čuvene kancelarije na spratu i neizostavna cigareta, od prvih sunčevih zraka do sutona.
Da nešto ne promakne, direktorki je to najvažnije, za to prima platu, drugi moraju i do posla. Bez potrebnih kvalifikacija, bez glasa kolektiva uz nikada takvo i toliko protivljenje naroda sela je jedna direktorka u fotelju i njena bajka je počela.
Vreme i pozicije povećavaju ambicije, malo je za učiteljicu bilo da vodi školu, ona je za veća dela, kultura je po njenoj meri. Tako iz škole, preko skupštine grada, gde je predstavljajući sebe od uzbuđenja i sreće velike na opšte oduševljenje svih malo i bljucnula, pokazala da itekako ima kvalifikacije da vodi kulturnu ustanovu.
Uslove za poziciju naravno nije imala, ali jeste način da poboljša svoj mesečni prihod, pa se kao van serijski ekspert za sve, ubacila i u upravni odbor Turističke organizacije grada Šapca i tako zakucala i poslednji ekser u mrtvački turizam voljennog nam grada.
Ukoliko ste mislili da je kraj, pogrešili ste, baš jeste. Boravak u ovoj ustanovi trajao je nešto malo duže od zakonom propisanog, ali se to peglalo odmorima, možda i nekim bolovanjem. Kada dalje nije moglo, usledilo je novo nameštenje. Sada već iskusna sa selidbama, za godinu dana vođenja ustanove kulture, znatno kulturnija, za par kafi sa stranačkim kolegama, opet se našla za skupštinskom govornicom.
Rešili su da univezalnog stručnjaka kakav je ova gospođa presele u Međuopštinski istorijski arhiv. Jer ona sve može, škola, kultura, turizam. Gde god zapne, žena može, šta joj teško, uslove ne ispunjava nigde, ali može sve i brate hoće.
Imenovanje za mesto rukovodioca Međuopštinskog istorijskog arhiva, bilo je kao i ono za Kulturni centar, istorijsko! Nee, nije sada bljucnula za govornicom, samo je "malo pogrešila" ime ustanove u kojoj treba da direktoruje tj, nije tačno ni znala ni čega je direktor. Mučila se da se seti u koju ustanovu tačno ide, navodila je neka imena, pokušavala da pogodi, da se izvuče, svašta se čulo samo ne i ime ustanove kojoj je direktor.
Priča o "Čuvarki arhiva u zimskom periodu" je samo jedna od nekolicine priča koje znamo i samo jedna od silnih koje ne znamo, a sve te priče su zapravo priča o nama kao društvu. Poražavajuće zar ne.
Arhiva: 1. jun
