Šapčanin Vladimir Vasić - vojnik i pesnik
Vladimir Vasić je rođen u Šapcu 8. avgusta 1842. godine...
Vladimir Vasić je rođen u Šapcu 8. avgusta 1842. godine. Njegovi preci vode poreklo od Bjelopavlića iz Crne Gore. Osnovnu školu je počeo u Loznici, da bi dalje školovanje nastavio u Šapcu, a potom u Beogradu gde je završio šesti razred gimnazije. Morao je da napusti gimnazijsko školovanje da bi u jesen 1861. godine otišao u vojsku. Veoma rano je počeo da se bavi poezijom. Njegova najstarija sačuvana pesma potiče iz 1859. godine kada je on imao samo sedamnaest godina. Vladimir Vasić je pesnik patriotske provenijencije i jedan od rodoljubivih zanesenjaka svog vremena. Najlepše obeležje njegovih pesama je iskrenost u osećanju. Bavio se i ljubavnom lirikom ali kritičari za ove pesme nisu imali previše pohvala. Motive za svoje pesme je nalazio u tajnom uzoru na Branka Radičevića. Prve stihove je objavio 1860. godine u beogradskom listu "Svetovid". Najviše pesama je ispevao 1861. godine. Od 1862. godine svoje stihove je objavio u novosadskoj "Danici", glavnom književnom časopisu tog vremena.
Vojnik i pesnik, prerano otrgnut od svoje zemlje i poezije, preminuo je sa samo 22 godine, ostavivši za sobom maleno i nedorađeno delo i jednu pesmu koja ga je, srećnim slučajem jer je muziku za nju prihvatio da komponuje čuveni Davorin Jenko, zaštitila od potpunog zaborava.Umesto detaljnije i suvoparnije biografije ovog nežnog, nesrećnog mladića koji se razboleo daleko od domovine ali ipak stigao da skonča u svojoj Loznici, navodimo samo dirljive retke koje je ispisao njegov ožalošćeni otac.
"Smrt mi oduze i ugrabi sina, jedini ponos, koji mi beše ostao za moje stare dane. Bi suđeno da ja preživim onoga, od koga se nadah da mi oči sklopi i da mi grob prelije. Božja je volja htela i ja je trpim, snosim njegovo sveto naređenje i ako ne mogu zatajiti kako me silno boli ovaj preteški gubitak, ova ljuta rana. Ja ostadoh samohrano drvo na svetu, ostadoh bez sina kojim bejah svuda i pred svakim svetao, ostadoh bez jedinca, u koga beše i nadanje i život mojih starih dana. U teškoj mojoj žalosti evo vam dajem ono što je vaše, što zatekoh iza moga pokojnog Vladimira. Nek ide u svet njegovo pevanje - tužno mi je zamenjivati ga u ovoj radnji, boli me to, jer me ovako sve opominje na njega, ništa me ne teši. A vi svi, koji ste poznavali mog sina, primite k srcu žalost tužnoga oca, u kojoj on predaje ove ostanke svoga jedinčeta vašoj ljubavi i sećanj
