Večita priča o Meduzi, žrtvi silovanja pretvorenoj u čudovište

Karavađova slika u čuvenoj Galeriji Ufici u Firenci prikazuje žensko biće čija kosa gmiže. Evo kako je ovaj velelepni, zastrašujući prizor pesnik Gaspare Murtola opisao u šesnaestom veku: „Odvratimo pogled, da nas ne bi očarane u kamen pretvorila“. Odsečena glava iz koje još kaplje krv, okružena zmijama otrovnicama, kao da je tek shvatila šta joj se desilo. Ona je, naravno, Meduza.

Još od najranijih dana Zapadne civilizacije, čiji su mitovi bili kovani u plamenu i kamenu, društvo je bilo fascinirano maštom drevnih Grka. Priče o bogovima, titanima, i divovima inspirisale su bajke koje su se vekovima kasnije pričale deci, a razna mitološka bića dospela su na veliko platno. Među njima, nijedan ženski lik nije popularan koliko i Meduza, monstrum koji ljude pogledom pretvara u kamen.

Nekada davno, Meduza je takođe bila multidimenzionalna. Rane vaze i bareljefi prikazuju je kao Gorgonu od rođenja, ali ovo se sa vremenom menjalo. Ovidije prvi beleži alternativnu verziju njenog porekla u „Metamorfozama“, oko osme godine nove ere. Po njemu, Meduza je nekad bila lepa mlada devojka, jedina smrtnica od tri sestre Gorgone. Lepotom je privukla pažnju boga mora Posejdona, koji ju je silovao u hramu Atine. Razjarena ovim svetogrđem, boginja je pretvorila Meduzu u monstruma čiji pogled pretvara ljude u kamen.

Popularnije verzije ovog mita fokusiraju se na događaje koji su kasnije usledili, gde je u glavnoj ulozi Persej. Mladog poluboga poslao je Polidekt, kralj Serifa, da mu donese glavu Meduze. On je koristio svoj bronzani štit kao ogledalo kako ga ne bi okamenila, a zatim joj odrubio glavu i tako oslobodio krilatog konja Pegaza. Glava je kasnije završila na štitu boginje Atine. Kroz ovaj muško-centrični herojski narativ, Meduza je ovekovečena kao čudovište.

U antici, Meduza je bila moćna figura koja ubija ili iskupljuje. Vajari i slikari njenu glavu koristili su kao apotropejski simbol – odvraćali su zle duhove. Ali njena tragična lepota bila je još inspirativnija. Uzmimo rimski mozaik izložen u izložen u Getiju na kom Meduzine zmije liče na lokne koje vijore na vetru, a pogled joj je elegantno usmeren u stranu. Glava je ovde talisman okružen koncentričnim krugovima. Bezbroj je drugih primera u kojima je Meduza bilo nešto više od čudovišta.

Tek u Renesansi mistiku zamenjuje strahotni kontrast. Čelini je 1554. u bronzi prikazao Perseja sa glavom u ruci kako trijumfalno gazi Meduzino telo. Motiv je bio političke prirode: trebalo je prikazati herojski uspon Perseja, sina Zevsovog, kao ilustraciju moći porodice Mediči nad narodom Firence. Ovaj primer sledili su i drugi, pa smo tako 1598. dobili Karavađov ceremonijalni štit iz noćnih mora; i on je želeo da se dodvori Medičijevima, pa je prikazao Meduzu kao poraženu a njenu moć usmerio na gledaoca.

Skoknimo dalje do Francuske revolucije, kada je Meduza nakratko postala simbol promene. Jakobinci su je koristili kao amblem „Slobode“, demonski simbol borbe protiv establišmenta. Za to vreme, romantici kao što je Persi Šeli otišli su u sasvim drugom pravcu: pesnika je bio tako impresioniran posetom galeriji Ufici da se usprotivio patrijarhalnom kontekstu u kom je Meduza bila čudovište. Umesto straha i prezira muške perspektive, dobili smo Meduzu kao gracioznu, „blistavo oklopljenu“, ponovo u ljudskom obličju.

Nije samo Šeli mislio da je Meduza neshvaćena. Teoretičarka feminizma Elen Siksu je 1975. u svom manifestu pod naslovom „Smeh Meduze“ navela da je monstruozno nasleđe Meduze stvorio muškarac kako bi dao lik svom strahu od ženske požude. Ako bismo, tvrdila je ona, pogledali Meduzu u lice uvideli bismo da nije monstruozna, „već prelepa i nasmejana“. Žene koje dokumentuju svoja iskustva, pisala je Siksu, pomažu dekonstrukciji seksističkih predrasuda po kojima je njihovo telo pretnja. Vekovima se ćutalo, da bi se najzad povela rasprava o kulturi silovanja i tako povratio glas Meduzi.

Lako je prepoznati zašto se za manifest Elen Siksu tako daleko čulo. Priča o moćnoj ženi, silovanoj, demonizovanoj, osuđenoj na smrt u patrijarhalnom društvu – manje zvuči kao mit a više kao moderna stvarnost.

Jedna stvar je jasna imajući u vidu sve promene kroz koje je Meduza prošla: univerzalna istina iza njenog mita ne postoji. Lepa žrtva, monstruozni zlikovac, moćna boginja – sve je to i još štošta. Možda nas upravo ta večno promenljiva forma i fascinira. Ona je, reklo bi se, platno na koje kolektivno projektujemo svoj strah i svoju požudu. Ujedno simbol ženske pobune i lik seksualizovan od strane patrijarhalnih sila kojima se protivila.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.
Pisao; Christobel Hastings
Adaptacija: Ipress Portal
https://www.vice.com/.../vecita-prica-o-meduzi-zrtvi...