Nevidljiva deca Šapca
Teško je reći koliko tačno dece u Šapcu živi i radi na ulici, pretpostavka da ih je širom Srbije više od 5.000. U našem gradu najčešće ih možete sresti ispred crkve ili sve češće u "Kapitol parku"...
Teško je reći koliko tačno dece u Šapcu živi i radi na ulici, pretpostavka da ih je širom Srbije više od 5.000. U našem gradu najčešće ih možete sresti ispred crkve ili sve češće u "Kapitol parku". Iako nema tačne evidencija o broju dece koja prose, nadležne institucije i razne organizacije rade na tome da se zaštita takve dece poboljša. "Daj dinar" uglavnom je jedino što će ranjivo, siromašno i iz društva isključeno dete zatražiti od prolaznika na ulici. Iako ih ima svuda gde ima i gužve, ovu decu uglavnom svi zaobilaze, mnoga nisu ni upisana u knjige rođenih, a često su i pravno potpuno nevidljiva. U većini slučajeva deca prose kako bi opstala, prose kako bi pomogli kućni budžet jer prosto ne postoji nijedan drugi vid zarade roditelja iako i oni isto tako rade na ulici, sakupljaju sekundarne sirovine. Pored zbrinjavanja, u dužnost centara za socijalni rad spada i utvrđivanje da li su deca zloupotrebljena. U samom razgovoru sa decom niko od njih nikada ne priznaje da ga roditelj ili bilo koji srodnik na to prisiljava. Oni prosto shvataju da oni time "doprinose". Donekle prednost manjih sredina je u tome što deca koja su na ovaj način eksploatisana, vidljiva nadležnima, stoga ih nema u velikom broju. To što ih nekada po lošem vremenu nema na ulicama i ispred većih prodavnica ne znači da oni ne postoji i da problem ne postoji. Iako bi nadležne institucije trebalo da upozoravaju porodice za koje se zna da teraju decu na prosjačenje, čini nam se da je sve manje više isto i da još mnogo moramo raditi na tome da se ovaj problem reši, pre svega sistemski, jer, nijednom detetu nije mesto na ulici.
