Veštice u Srpskom narodnom verovanju
Vračanje i čaranje su imali prvorazredan značaj u životu primitivnih naroda...
Vračanje i čaranje su imali prvorazredan značaj u životu primitivnih naroda. U to vreme, odnos čoveka i prirode imao je takav karakter, da su potrebe za hranom, zdravljem, i dobrim vremenom ljudske grupe podmirivale putem magije kojom su na volšeban način "prisiljavali" prirodu da se pokori njihovim željama. U srpskoj narodnoj tradiciji istaknuto mesto zauzima ženski posrednik demonske sile veštica. Na ovim prostorima veštica je imenovana šarenoliko: u Hrvatskoj "višćica", "cipernica", "coprnica", "štriga", "štringa", u Srbiji "veštica", "vešterka", u Vojvodini "ordulja", "konjobarka", u Crnoj Gori "štrigna", "morna", "brkača", "srkača" i "potkovnica". Često su se upotrebljavali i drugi nazivi, jer je njeno ime predstavljalo tabu za izgovaranje. Iako se ovim imenom označavaju žene čija duša, u vidu demonizovanog duha, izlazi iz njihovog tela dok spavaju i čini zlo, vešticama se nazivaju i demonska bića i bolesti.
Dolazak veštice na svet vezuje se za rođenje deteta u krvavoj "crvenoj" košuljici (placenti). Ako je mesec pun ili u poslednjoj četvrtini, mogućnost da novorođenče postane veštica postaje izvesnija. Zakopavanjem ili spaljivanjem košuljice nakon porođaja sprečava se da predodređeno ljudsko biće postane demon. Verovalo se da je košuljica amajlija pa je veza ljudskog bića i nje neraskidiva, a prekidom te veze, može se prekinuti ljudski život. Roditelji nisu saopštavali da se dete rodilo u crvenoj košuljici, jer je to moglo imati kobne posledice po majku, zbog uverenja da veštica rada vešticu. Majka bi bila izložena preziru zajednice. Svojstvo veštice se, prema tome, moglo prenositi naslednim putem, sa majke na kćer.
Smatralo se da samo starije žene mogu postati veštice. Devojaštvo se smatralo prelaznim dobom, pa su mlade žene postajale More. Verovalo se da Mora ima dodirnih tačaka sa vešticom u načinu na koji deluje. Njena duša bi izlazila iz tela za vreme sna, pronalazila i mučila žrtve, a zatim neopaženo odlazila u noć. Mučenje u snu se odvijalo tako što bi duh More stupio kroz ključaonicu ili prozor u sobu mladića koji joj nije uzvratio ljubav, te bi mu seo na grudi i počeo da ga davi. U našim krajevima se verovalo da je Mora bivša veštica koja se delimično pokajala, i zarekla da više neće ubijati, već samo mučiti svoje bližnje. Bitna razlika između ova dva mitska bića je što se Mora nije mogla preobraziti u životinju, a veštica jeste.
Verovanje da određene ženske osobe sa izraženim anomalijama imaju jak spoj sa nečastivim silama, duboko je uvreženo u svest našeg naroda. Verovalo se da veštice po seduju izraženu kosmatost po telu i nogama, velike brkove i sastavljene vecte, riđu boju kose, krvave oči upale u duplju, zelene rožnjače, izduženu mandibulu i dug nos. Prema narodnom verovanju veštica se može prepoznati na osnovu odbojnosti prema belom luku, dok u Šumadiji postoji verovanje da onaj koji pre Blagovesti ugleda zmiju, treba da je ubije, otkine i razmrska joj glavu, te da posadi seme belog luka u tu glavu. Kada biljka pronikne, iz nje je trebalo odvojiti čen, staviti pod jezik, i s njim na Vaskrs otići u Crkvu. Onaj koji sve to uradi na ovaj način postaje vidovit, te ima mogućnost da prepozna svaku ženu koja je veštica. Pretpostavljalo se da se veštica može prepoznati po zlim očima, i da onaj koji u njih pogleda može videti samog sebe naopačke
