Pod vrhom Cera major isukao sablju i viknuo: Junaci za mnom!
Na izmaku prve ratne godine, decembra 1914, objavljen je u listu „Pijemont” nekrolog palom majoru Velimiru Čekerevcu...
Na izmaku prve ratne godine, decembra 1914, objavljen je u listu „Pijemont” nekrolog palom majoru Velimiru Čekerevcu: „Prvi je sa svojim bataljonom izašao na najviši vrh Cera. Lično svojom rukom bacio je pet bombi na neprijatelja. Za Cer i njegovo junaštvo vojvoda Stepa Stepanović mu je čestitao pred celom vojskom i predložio ga za potpukovnika i Karađorđevu zvezdu s mačevima.”
Velimir je u prvoj godini 20. veka postao potporučnik i prvu vojnu dužnost dobio u Četvrtom pešadijskom puku „Stevan Nemanja” u Užicu. Nakon pet godina je pešadijski poručnik, a 1912. kapetan.
„Kad je Srbija 1912. krenula u borbu za oslobođenje od Turaka, ovaj Moravičanin se stavio zemlji na raspolaganje. Na čelu je čete u 17. pešadijskom puku u svim borbama oko Kumanova, Bakarnog gumna pa do Bitolja. Prvi sa svojom četom kroz kišu granata i puščanih zrna ulazi u Bitolj. Zastava njegovog puka se zalepršala u ovom gradu. Odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost i unapređen u čin majora.”
Odatle je upućen u Skadar da pomogne Crnogorcima. „Najteže je bilo marta 1913. kada je u Medovskom zalivu krstarica napala grčki brod ’Varvenjotis’ u času kada je počelo iskrcavanje srpskih vojnika, artiljerije i hrane. Jedna granata pogodila je središte broda koji se zapalio. Na sreću, artiljerija je bila već iskrcana. Major Čekeravac bez ukopavanja topova počeo je da gađa krstaricu, tako da je bila primorana da napusti poprište. Ali žrtava je bilo previše: samo iz Drinske divizije iz 17. puka utopilo se više od 300 vojnika. Tragedija bi bila veća da nije bilo Čekerevca.”
Povodom tog događaja, Vlada Stanimirović je spevao ove stihove: „Do ramena vodu gazi, tamo-amo svuda leti, ranjenike s broda pita mogu’l rane preboleti. U Medovi to se zbilo, o Vaskrsu našem svecu. Ovo delo posvećujem mom majoru Čekerevcu.”
Naredne godine je Veliki rat, a major usred znamenite Cerske bitke, kada je srpska vojska izvojevala prvu pobedu. Vojvoda Stepa Stepanović, komandant Druge armije, smatrao je da od zauzeća vrha Cera zavisi celokupna operacija.
„Zadatak da osvoji vrh Cera dat je majoru Čekerevcu. Velikim delom sudbina bitke bila je u njegovim rukama, u njegovom komandovanju i hrabrosti. Pod majorovom komandom su dva bataljona iz drugog i četvrtog pešadijskog puka, četiri mitraljeza i jedan top. Gore na vrhu čekala ga je deveta austrijska divizija.”
„Svanjava četvrti dan bitke. Uoči nje, čas po ponoći, Čekerevac staje pred svoje jedinice i saopštava: – Do zore moramo rešiti bitku. Nastupaćemo u četnim kolonama do Brkinca, pa do Kosaninog grada. Zbacićemo u jurišu neprijatelja s cerskog vrha. Bez obzira na žrtve. Izdajte naređenje za pokret.
Srpski vojnici su blizu neprijateljskih rovova. Zbunjen je neprijatelj, ko to u avgustovsko praskozorje kreće na njih? Besomučno su gađali brzom paljbom. Onda se oglasio srpski komandant: – Mitraljezi i top, brza paljba!
Na Kosaninom brdu smrt počinje da ubira bogatu žetvu, uz zvuke trube i jeku dobošara. Posle 25 minuta stiže naredba: – Prekinite paljbu!
Onda je major Čekerevac isukao sablju i viknuo: – Junaci, juriš! Za mnom!
Vojnici su u trku uskakali u neprijateljske rovove. Povlači se neprijatelj u neredu. Kosanin grad je u srpskim rukama. Ali ne zadugo. Major je brzo ocenio situaciju i naredio povlačenje na polazne položaje. Traži pojačanje, stižu još dva bataljona. Planina gori u vatri. Kad se razdanilo, major ponovo kreće u juriš. Posle pola časa Kosanin grad je osvojen.”
Velika bitka razbuktala se i na Mačkovom kamenu, Velimir je i na tom bojištu. Bori se uz rame sa princom Đorđem Karađorđevićem. U jednom od juriša Čekerevac je ranjen u nogu i ruku. Vojnici ga previjaju iscepanom košuljom, mole da ga prenesu na previjalište. Odgovorio im je: „Šta, zar da vas žive pohvataju? Hoću junački da poginem s vama zajedno.”
Sledećeg dana borba je nastavljena. Bataljon sa svojim komandantom odbija sve napade neprijatelja. Oko osam sati jedan neprijateljski metak pogodio je komandanta u glavu. Vojnici su mu odmah pritrčali. Na njegovom licu lebdeo je poslednji osmeh. U ropcu je bolno izgovorio: „Nosite me kući!”
U Službenom vojnom listu 14. septembra napisana je samo jedna službena rečenica: „Pešadijski major Velimir Čekeravac poginuo je.”
Autor teksta: Branko Pejović
