Neprežaljena ljubav Laze Lazarevića
Začetnik srpske psihološke pripovetke rođen je 13. maja 1851. godine...
Začetnik srpske psihološke pripovetke rođen je 13. maja 1851. godine. Usamljen i bolešljiv, posvećeni lekar koji je najsiromašnije pacijente ne samo lečio besplatno, već i davao novac za apoteku, Laza Lazarević je sa samo devet pripovedaka zauzeo veoma važno mesto u srpskoj književnosti, kao začetnik psihološke pripovetke. Rođen je u Šapcu, 13. maja 1851. godine, u trgovačkoj porodici i kući prepunoj knjiga, a često je njihov dom posećivao nadaleko čuveni Vuk Karadžić. Gimnaziju je završio u Šapcu, a dalje školovanje u Beograd, gde je živeo kod zeta Milorada Šapčanina, književnika i tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta.
U tim školskim danima Laza nije spoznao čari prve ljubavi. Kako je pisao njegov pobratim Kosta N. Hristić, studenti Velike škole nisu imali kontakta sa devojkama. One su posle osnovne škole išle u Institute isključivo za devojke, a po gradu su se uvek šetale u društvu služavke ili nekog rođaka. I da je postojala neka simpatija, vrlo je verovatno da sramežljivi Laza ne bi imao hrabrosti da joj priđe, piše Wannabe magazin. Tako da je prvu ljubav spoznao tek u Berlinu, kada je nakon mnogo peripetija uspeo da upiše medicinu u ovom nemačkom gradu. Prava nikada nije voleo, studirao ih je tek tako, da bi ih završio. Oduvek je želeo da postane “gospodin doktor”.
U Berlinu je vodio skroman studentski život, jedina pokretačka snaga bila su mu sećanja na majku i sestre. Tih godina, u dalekoj Nemačkoj, rodila se ljubav. Bio je oktobar 1873. godine kada je u kući u kojoj je stanovao upoznao Anu. Sav u ljubavnom zanosu, pisao je: Pratim je na klaviru, kad peva; dodajem joj igle, kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu, kad pođe u šetnju. Na osnovu 13 pisama iz tog perioda nastala je kasnije pripovetka "Švabica", koja se i dan danas čita u našim školama. A prava Švabica, Ana Gutjar, potpuno je zaposela srce mladog Laze. Kada bi bila odsutna, bolovao je i iz sobe nije izlazio. Kada bi bila u kući, čitav Lazin život se vrteo oko nje. Zimske noći su provodili u trpezariji, gledajući se i razmenjujući misli i osećanja. Sve o ljubavnom životu ovog velikog pripovedača možemo pronaći u njegovoj svojevrsnoj autobiografiji, pomenutoj “Švabici”.
Spram ljubavne idile, bio je problem sa novcem… Išao je bez zimskog kaputa, pa je bio prinuđen da proda neke svoje vrednosti koje su mu ostale i kupi jedan, ali i izvede Anu u “špacirung”. Šetnje dvoje mladih, poljupci i ljubav, grejali su te zime mladog Lazu, više nego ijedan kaput koji bi nosio. Međutim, ta ljubav je bila osuđena na nesrećan kraj. Lazu su čekali u rodnom Šapcu. Bio je jedino muško dete, a pošto je rano ostao bez oca, sve oči bile su uprte u njega. Stoga je rastanak sa Anom bio neminovan. O tome piše sledeće: Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji: "To je sve tako neočekivano, da ja ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si… vi ste slobodni!”
Jovan Skerlić će tri decenije kasnije, još uvek ljut na Lazin izbor, pisati:
- Bilo je očekivati da će taj oslobođeni duh, budući lekar, moderan čovek, ići za svojom glavom i za svojim srcem. Ali ne! Duhovna pokornost, tradicija je jača, i on će pognuti glavu pred apstrakcijom porodice. Laza se vratio u Srbiju i na kraju oženio Poleksijom, sestrom svog pobratima Koste Hristića. Napravili su kuću prekoputa kafane “Dva goluba”, a tu su im se i deca rodila: Milorad, Anđelija, Kuzman i Vladan, mada su Kuzman i Vladan rano umrli. Uprkos sopstvenom slabom zdravlju, lečio je druge, a one najsiromašnije i besplatno, zbog čega su ga zvali “sirotinjska majka”. Vremenom je postao dopisni član Srpske kraljevske akademije, pa čak i lični lekar kralja Milana. Laza Lazarević preminuo je u januaru 1891, kada mu je bilo samo 40 godina. Pripovetku "Švabica" Laza je godinama skrivao od očiju javnosti, a razlog za to je očigledno bio lične prirode – njen sadržaj bio je isuviše autobiografski, da bi ga dobrovoljno delio sa čitalačkom publikom. Tek nakon njegove smrti pronađena je u njegovoj zaostavštini. Već iz ovih reči jasno je zašto: Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: »Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica«, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume … da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda - odlomak je iz pripovetke "Švabica".
