Ko je skloni spomenik Slavi Koviću
"Ćutanje je zlato", glasi jedna narodna, koje nema u Vukovoj knjizi srpskih poslovica i zagonetki. Čovek može ćutati kao mula, kao panj, kao riba, kao kamen, kao zaliven olovom, ali i kao svinja. To je ono kad je ko srdit, pa ćuti, objašnjava Vuk svinjsko ćutanje. Narod je davno smislio ovu uvredu sam sebi, da bi nam poslao poruku da grokćemo i guričemo kad smo srditi, besni, da ne ćutimo jer ćutanje je ponekad kukavičko zlato. Ćutali smo i kada je nestao ili sklonjen spomenik "Slavi Koviću" u parku kod Sokolane 2011. godine. Spomenik, rad vajara Jovana Soldatovića podignut je na četrdesetogodišnjicu Slavine smrti. Tužna slika sprejom išaranog spomenika dobila je svoj epilog, deo vremena i istorije je nestajao pred našim očima. Manji broj osvešćenih građana se bunio ali je veći deo ćutao, što iz ideoloških razloga ili pak neznanja lika i dela ovog dečaka surovo pogubljenog u ludilu rata.
Zar je malo reći da mu je i čuveni Ršum posvetio poemu u znak divljenja i poštovanja. Čin Slave Kovićanije bio samo protest protiv tiranije i ropstva, bio je odsudna borba na poslednjoj liniji života u kojoj čovek treba da ostane čovek a zločinca treba da bude strah. Portal IPRESS-a ovu priču posvećuje dečaku čije smo ime i delo zaboravili sa željom da jednog dana na starom mestu u parku u ulici Koste Abraševića ponovo vidimo njegov spomenik.
Rođen je 21. avgusta 1924. godine u Bogatiću. Poticao je iz siromašne porodice. Kada je imao svega tri godine, umro mu je otac, što je dodatno pogoršalo njegovo teško detinjstvo. Usled veoma teških uslova života, bio je neuhranjen, pa je u osnovnu školu pošao sa zakašnjenjem od dve godine. Nakon završetka osnovne škole, neposredno pred početak Drugog svetskog rata, počeo je da izučava krojački zanat.
U leto 1941. godine, nakon oslobođenja Bogatića, Slava se priključio partizanima. Stupio je u seosku četu, koja je kasnije ušla u sastav Mačvanskog partizanskog odreda. Pošto je bio previše mlad za borca, bio je kurir i stražar, a u partizanskim radionicama je izrađivao bombe, popravljao naoružanje i šio odela.
Nakon Prve neprijateljske ofanzive, decembra 1941. godine Nemci su Slavu zarobili u selu Milini, na Ceru. Potom je sa ostalim zarobljenim partizanima odveden u logor Zabran, kod Šapca. U logoru je tokom saslušavanja bio strahovito mučen, ali je uprkos tome odbio da oda bilo koje od imena partizanskih saradnika. Iako je bio sitne građe, podnosio je mučenja i ponosno govorio da se borio protiv Nemaca.
Kada su Slavina majka Milica i sestra Olga saznale da je zarobljen i da se nalazi u logoru u Šapcu, pokušale su da ga oslobode uz pomoć jednog folksdojčera. Pošto su preko prijatelja saznale da folksdojčer iz Šapca za novac oslobađa zarobljenike iz logora, otišle su kod njega sa nešto novca. On ih je primio, ali im je rekao da Slavu ne može da oslobodi, jer je on određen za streljanje pošto islednicima stalno prkosi i psuje ih.
U mučenju malog Slave, posebno su se isticali lokalni ljotićevci, iz Devetog dobrovoljačkog odreda, koji su mu u čelo nožem urezali zvezdu petokraku. Streljan je 10. januara 1942. godine u Šapcu, zajedno sa grupom zarobljenika. Nakon završetka rata, priča o Slavi Koviću je pala u zaborav. Njegova fotografija sa urezanom petokrakom na čelu, načinjena neposredno pred streljanje, pronađena je u arhivi logora Zabran i potom je bila izložena u Muzeju pionira i omladine u okviru Memorijalnog kompleksa „Boško Buha” i privlačila je veliku pažnju posetilaca.
Krajem 1970-ih godina otkriven je njegov identitet i mediji su pisali o prkosnom dečaku. Početkom 1980-ih godina Opštinski odbor SUBNOR-a iz Bogatića je predlagao Slavu Kovića za narodnog heroja. Potom je bila pokrenuta inicijativa da mu se podigne spomen-bista u okviru Memorijalnog kompleksa „Boško Buha”, na Jabuci, kod Prijepolja, što je i učinjeno septembra 1983. godine, kada je ispred zgrade spomen-doma postavljena njegova spomen-bista, rad vajarke Drinke Radovanović.
