Kako se Šabac našao na filmu

Partizani su američko-jugoslovensko-lihtenštajnski partizanski film snimljen 1974. godine u režiji Stoleta Jankovića. Iako poprilično poznat kod starije publike, mladim generacijama je potpuno nepoznat. Šabac je te sedamdeset i neke bio domaćin ekipi filma i čuvenom glumcu “Rodu Tejloru” zvezdi američkih filmova: Ptice (Alfreda Hičkoka),Vremeplov, Na Putu za Katangu i drugih. Pošto se dobar deo radnje odvija u Šapcu u “pokušaju” da se oživi scena “Krvavog marša”, dobar deo naših sugrađana statirao je u ovom filmu iI barem se delimično seća snimanja ovog “spektakla”. Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih promašaja i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcioni film sa Rodom Tejlorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Tejlorovih akcionih filmova, naročito jer on u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo malo trofejno pojavljivanje što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama. Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Tejlor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog “čoveka od akcije”. Ono što “Partizane” izdvaja od drugih Tejlorovih akcijaša jesu I ozbiljni resursi uloženi u film. Los Anđeles Tajms je pisao da su “Partizani” koštali dva miliona tadašnjih dolara i da je u realizaciji učestvovalo oko deset hiljada članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi druge Tejlorove angažmane.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija projekta -komemoracija masakra u Šapcu, nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito predano u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istinito više liči na fikciju. Kad je o pripovedanju reč, “Partizani” imaju dosta elipsi, podrazumevanja i skokova u vremenu čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. S druge strane, ovo je jedan od onih filmova koju su snimani u etapama po neekonomičnom bondarčukovsko-bulajićevskom principu obuhvatanja sva četiri godišnja doba. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom, Hauard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević.

Zanimljivo je da se Puriša kao reditelj art-filma našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu. Strani scenarista je u ovom slučaju bio verovatno doveden da upriliči film za potrebe američih koproducenata ali je tada postojala praksa dovođenja stranih pojačanja, tako je Bulajić, recimo, na “Neretvi” ugostio Viskontijevog saradnika Uga Pira. Možda najneobičniji detalj je muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se grčki internacionalac Mikis Teodorakis (u Jugoslaviji je recimo radio i muziku za “Sutjesku”) i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma “Epopeja partizana” koju peva Leo Martin, a zapravo je reč o obradi “Odiseje” samo sa stihovima Milovana Vitezovića! Filmovi o nacističkim zločinima su u principu bili ćorsokak naše inače bogate filmografije o Drugom svetskom ratu i više su proisticali iz bogatog finansiranja unesrećenih sredina nego iz umetničke inspiracije. Tako su recimo značajne teme kraljevačkog i kragujevačkog masakra ili niškog logora dobile beznačajne ekranizacije.
Branimir Tori Janković je bio reditelj naročito specijalizovan za tu temu. Na našem terenu, paradoksalno, najznačajniji naslov o brutalnim nacističkim zločinima snimio je Đilo Pontekorvo u svom značajnom i svojevremeno kontroverznom filmu “Kapo”, jednoj od temeljnih priča o Holokaustu, ali tu je naš prostor poslužio samo kao lokacija a Lovćen film kao ko-producent.
Za razliku od mnogih partizanskih filmova koji su služili za odlivanje sredstava, “Partizani” su barem stekli kultni status u Americi zahvaljujući Rodu Tejloru a on je nedavno rehailitovan kod Tarantina što će mu omogućiti još puno novih gledalaca. Gledan iz vizure internacionalnog B-filma on deluje bogato i sveže.