Hemijska industrija Zorka - od ponosa do stida
Hemijska industrija „Zorka“ odavno je otišla pod led, a jedino sećanje na nekadašnjeg giganta koji je izgradio pola Šapca...
Hemijska industrija „Zorka“ odavno je otišla pod led, a jedino sećanje na nekadašnjeg giganta koji je izgradio pola Šapca i hranio preko 10.000 porodica jesu značke, čašice za rakiju i pepeljare.Pripadati porodici „Zorkinih“ radnika značilo je „završiti posao za ceo život“.- „Zorka“ je Šapcu bila sve, jer ga je izgradila. Kompleks zgrada u Benskoj Bari i deo naselja Trkalište podigla je upravo ova fabrika. Radnici su te stanove dobijali, a ko nije hteo stan, dobijao je povoljne kredite za izgradnju kuće. Fabrika je imala i odmarališta za svoje radnike širom Jugoslavije.
Čuvena fabrika, koja je bila simbol industrijskog razvoja Šapca, proradila je 1938, a njeno zlatno doba bilo je od kraja šezdesetih do kraja osamdesetih godina prošlog veka. „Zorkina“ mineralna đubriva, sumporna kiselina i cink vrhunskog kvaliteta izvoženi su širom sveta, a radilo se u tri smene.- Kad bi „zorkaši“ krenuli na posao, to je bila neverovatna slika. Od „Zorkinog“ solitera na uglu ulica Pop Lukine i Miloša Pocerca pa do prve kapije fabrike, što je oko kilometar, ide kolona, sve čovek iza čoveka, kao mravi. Leti, kad bi krenuli na biciklima, bila bi blokirana cela ulica.
Ne tako davno Fabrika“Zorka“ bila je simbol radništva kao i samog Šapca. Za Prvi maj organizovani su uranci u na izletištu u Krivaji ili na Lipovim vodama na Ceru. Prevoz je organizovan sa više od 20 autobusa, a sve to i hranu i piće i zabavne sadržaje plaćala je „Zorka“. No daleko važnije što je „Zorka“ zaista vodila računa o radnicima. Ovde se stan dobijao i posle pet godina staža, pa je tako izgrađeno 2500 stanova u Šapcu a otprilike toliko porodica je rešilo stambeno pitanje izgradnjom kuća za koju su deljeni povoljni krediti.
Za odmor oko deset hiljada zaposlenih bilo je obezbeđeno hiljadu destinacija, pored ostalih Kupari, ili hotel“Argentina“, A klase, ali i Zakopane ili neko drugo odredište u inostranstvu. To je dotirala“Zorka“ pa je čak to bilo jeftinije nego boravak u Šapcu. Stipendije za decu radnika bile su redovne, a društvenom standardu dat je prioritet. Menza je radila u tri smene, sa obezbeđene tri vrste obroka, izgrađen je sportski centar sa zatvorenim bazenom, sportskom halom, fudbalskim i terenima za male sportove.
Zanimljivo je da je Zorka imala i Fabrički list koji je imao redakciju od desetak novinara, izlazio dvonedeljno u deset hiljada primeraka. Fabrička biblioteka bila je dobro posećena sa bogatom ponudom naslova.
Najvažnija je bila atmosfera na poslu. Priča se da se sa radošću dolazilo na posao, i svaki posao se odrađivao na vreme. Radilo se u tri smene, a izrazita je bila radnička solidarnost. Ekipa sa posla učestvovala je u gradnji, na primer, porodičnih kuća, a pogotovo kad je trebalo nekome pomoći u nevolji. Plate su uvek bile redovne, 12. i 25 u mesecu, i tada se jednostavno sve pokupuje u radnjama u Pop Lukinoj ulici, a i u gradu. Naravno, i modne kuće „Kluz“ i druge prosto opuste tokom sezonskih kupovina na kredit.
Ova fabrika namirivala je čak 40 odsto potreba ondašnje Jugoslavije, a u izvozu nije mogla da proizvede plavog kamena koliko je traženo. Proizvodnja u „Mineralnim đubrivima“ iznosila je oko 600.000 tona, a kolone teških kamiona čekale su na isporuku ovog traženog proizvoda. „Obojena metalurgija“ proizvodila je 30.000 tona cinka čistoće 99,99 odsto. Iz ovih fabrika finansirana je izgradnja „Farmacije“, najproduktivnije fabrike lekova u Jugoslaviji, koja je sa 600 radnika obezbeđivala 13 odsto domaćeg tržišta, kao i fabriku „Belih limova“ sa kapacitetom od 120.000 tona. O nivou proizvodnje dovoljno je reći da je samo „Obojena metalurgija“ trošila više struje od grada, a danas cela industrijska potrošnja iznosi manje od deset odsto na području Šapca.
Sankcije devedesetih godina pokrenule su propadanje ovog giganta, a kraj HI „Zorka“ označila je privatizacija.- Cela „Zorka“ nije mogla da se spase, to je činjenica, ali mogle su da se spasu plakete, priznanja i druge nagrade. Ne zna se ni gde je nagrada Avnoja dodeljena fabrici, kao ni Orden rada sa crvenom zastavom prvog stepena. Sve je verovatno završilo u privatnim zbirkama kao i sama fabrika koja je otišla u bescenje i postala samo pusto sećanje na neko drugo vreme i neke druge vrednosti.
