Gde političari čija su usta puna Srbije školuju decu?
Srbija je obećana zemlja, raj koji stiže za dve, najdalje, tri godine...
Srbija je obećana zemlja, raj koji stiže za dve, najdalje, tri godine. Ponavljaju nam to još od 2012. godine, intenzitet ponavljanja znatno se učestao od 2014. godine, a trenutno smo na nivou ekonomskog tigra i u svim parametrima, koji mere uspeh ekonomije, lideri Evrope. Za nama kaskaju Nemci, Italijani, Francuzi tako kažu Pink, Hepi, Informer, Kurir, Prva, RTS i ono najvažnije bela kineska tabla poklonjena jednom i jedinom (nadamo se neponovljivom) vladaru svih informacija, procesa i tokova. Tako je tu sve ružičasto i hepi, nema razloga za brigu još dve, najviše tri godine i blagostanje.
Za to vreme Mali pravi velike stvari, Ana uči ko je Merkur i gde mu je mesto, Vesić kuburi sa vozovima (iskaču mu kao u partizanskim filmovima), Kurti postavlja vlast i na severu, mi vodimo 15:0 (pitajte Petra ako nama ne verujete), ministarka poljoprivrede od posla ne stiže ni za skupštinska zasedanja da se obuče, težak posao još teže stanje, bluzica providna, nema se za materijal bolje gramaže. U rudarstvu i energetici sve cveta, nema uglja, struju uvozimo, ali zato sa torbama od po 7-8.000€ nismo u deficitu, ministarka svima pokazala. Ovi drugi, ne znamo ko su, a ni oni sva je prilika ne znaju gde treba da budu. Tako da je dobro. Šta bi bilo da shvataju šta im je posao, čega bismo se mi tek tu nagledali I naslušali.
U tom sveopštem metežu, više je nego jasno da se značaj broj ministara i drugih visokih javnih finkcionera na pozicijama našao spletom okolnosti i sa upitnim diplomama. Takvi mogu doneti rezultate ravne onima koje je ostvario čuveni Grčić u EPS-u. Svesni koliko ne znaju, a koliko bi mogli da znaju opredelili su se da krenu jednim od dva smera. Prvi je vodio privatnim biznisima u kojima bi zbrinuli svoju decu i poštedeli ih napora bdenja nad knjigom i svih tih nepotrebnih informacija i znanja. Drugi se odnosio na shvatanje značaja formalnog obrazovanja i odabira najboljih obrazovnih ustanova u koje će upisati svoje najmilije. Oni koji vode državne resore, gradove i opštine, neretko birali su za svoju decu prestižne i za naš standard preskupe svetske univerzitete.
Pravo pitanje je kako se oseća ministar zdravlja koji na operaciju odlazi u neku drugu državu, kao što je to u svoje vreme činilo čedo URS-a Tomica Milosavljević. Zaboravili ste Tomicu?
Kako se oseća bivši pomoćnik ministra prosvete (inače vlasnika privatnih škola), koji i danas vedri i oblači školama u Šapcu i nastoji da ugasi jedinu srednju školu u Bogatiću, dok svoje dete obilazi u dalekom svetu? Zašto su svi tamo negde na preskupim zapadnim školama kada je naš sistem tako dobar i kada ga toliko hvalite? Zašto su svoju decu sklonili, a toliko sve ovo ovde našoj deci predstavljaju kao odlično? Možda što znaju kome su sve dali posao, koga su sve postavljali za direktore, ko nam sve knjige piše...? Hoćemo li i ovo da zaboravimo, baš kako smo i Tomicu? Dugujemo li mi nešto svojoj deci ili su samo oni svojoj, onoj koju su poslali u svet, dali im mogućnost da od najboljih uče.
