Davitelji dece
Većina učitelja i profesora su rezervni roditelji đacima...
Većina učitelja i profesora su rezervni roditelji đacima. Međutim, kao u svakoj profesiji, tako se i u toj vaspitačkoj mogu sresti sebični bahati ljudi. Banjalučki filozof dr Nenad Suzić objavio je rad o zlostavljanju učenika koje ta šaka jada među „oplemenjivačima” dece i omladine ispoljava u svojim svakodnevnim susretima sa mladim dušama. Doktor Suzić me je zapanjio svojim podsećanjem na ispovesti nesrećnih đaka. Oni u svojim oproštajnim pismima pred samoubistvo nabrajaju sadističke izlive torture kojoj su bili podvrgnuti: od ironije i podrugivanja do osornog izbrecivanja na dete. I sad širi se u svakodnevnom kontaktu sa decom i mladima bahatost ove žalosne manjine. Svuda ima žalosnih manjina! Nekada u istoriji, oni su bili većina. U mojoj čitanci, koju je sastavio genijalni profesor srpske narodne književnosti dr Vido Latković, štampan je 1947. ispovedni članak Svetozara Markovića „Kako su nas vaspitali”. U tamna, tek ranoškolska vremena obrenovićevske Srbije, svaki je učitelj imao odrešene ruke da decu koja su mu prepuštena na milost i nemilost vošti kako mu sadistički nagon to iznutra naloži. Ovo pedagoško besnilo je tokom dvadesetog veka u našoj prosveti ukinuto. Oni danas ne smeju fizički da taknu decu. Ali, podli lisci i lisice, dosetiše se, oni sadašnju decu dotiču psihički! Protiv mentalne svireposti nemoćni su najpre roditelji, pa uprave škola i nastavnički kolegijumi. Na kraju nemoćno je i ministarstvo. Naročito će se teško pravedni inspektor iz ministarstva moći obračunati sa nastavnikom podlacem koji svakog jutra kinji detetovu dušu. Jer on dete kinji najstrašnijom nehrišćanskom silom – mržnjom! Mržnja je kao vodena para, vetri ka studenim sferama svemira, ka sotonskim lagumima adlerovske volje za moć. Zašto ti nedostojni „vaspitači” zlostavljaju decu? Najpre, oni su odrastali u surovim uslovima mržnje i progona. Njih su tukli po guzi, vukli ih za čuperke i za uši, mesili od njih testo poniženja i ozlojeđenosti. Oni ne mogu da ispune dan životom ako bar jedno malo dete ne uzmu na zub i ne podvrgnu ga nevidljivoj ali zmijskoj mržnji. Zmijski otrov cedi se niz slike Vuka Karadžića, Svetog Save i Dositeja, koji onako humano zrače po našim školama otkako je odande uklonjen lik maršala Tita. Apsurdno je slušati o tim autoritarnim mrziteljima dece kako se uvlače u redove većine naših humanih i prosvećenih vaspitača. Imam utisak da se u uslovima demokratizacije javlja mogućnost obesnoj manjini da ispoljava svoju humanu ostrvljenost. Jer oni su dovoljno podmukli da svoju silesiju mržnje ne ispolje nikad otvoreno. Nema te komisije nastavničkog veća ili ministarstva prosvete koja bi mogla da ih razgoliti. Deca noću grcaju u suzama, bude se i vrište, jer znaju da će ih ujutro kad ih mama veselo isprati ka radosnom mestu školi – biti ponižena od neke starije dame, ili mlade lepotice ogrezle u boju za moć. Ja razumem da moć ostvariš nad nekim dizačem tegova, ili bokserom. Ali pokvarenost tih manjinskih duša je neizmerna, one hoće moć, silu i vladavinu nad dečicom. Odvratno.
Mrzim da sejem očajanje, dosta nam ga je u surovom svetu danas. Opijen izdašnom humanošću doktora Nenada Suzića iz plemenitog grada Banjaluke, hoću prijateljima među profesorima i učiteljima da dam uvida u Suzićev protokol vaspitačke mudrosti. Evo šta on savetuje svojoj sabraći i posestrimama.
„Kako voleti đake:
Uvaži učenika kao partnera
Uključi učenika u donošenje odluka o tome šta će se učiti i raditi
Upoznaj i poštuj neškolske i školske ciljeve učenika
Podeli odgovornost sa učenicima
Nek si ti potreban učenicima, a ne da zavise od tebe
Koristi humor na svoj račun i, s merom, na račun učenika
Daj svakom učeniku šansu da se dokaže pred vršnjacima.
Ne presuđuj ako ne moraš, ne kažnjavaj nego sprečavaj
Ne deli gotove, „sažvakane„ savete, neka ih učenici sami „prožvaću”
Budi strog u zahtevima, ali blag u postupcima!”
Ovo je „hodogram” doktora Nenada Suzića. Autor pripada banjalučkom krugu humanista. Profesor je Filozofskog fakulteta. Bio je ministar prosvete Republike Srpske.
Sa svih strana našeg naroda stiže talas čovečnosti. Majušna grupa zlotvora ostrevljenih među decom, u tom će se talasu, verujem, konačno udaviti.
Autor/Raša popov
