Bilo jednom na Brijunima
Četvrto veče pozorišnog festivala u Šapcu, publika je imala priliku da pogleda predstavu
Četvrto veče pozorišnog festivala u Šapcu, publika je imala priliku da pogleda predstavu "Bilo jednom na Brijunima". Tekst i režija Kokan Mladenović, Joca Art, Milan Marić i Branislav Trifunović u saradnji sa Centrom za kulturu Svilajnac i Bitef teatrom Beograd. Izdvajamo deo intervjua koji je dao glumac Trifunović u razgovoru sa pozorišnom kritičarkom i novinarkom Natašom Gvozdenović: -Kakav je Vaš odnos prema Jugoslaviji u kojoj ste nekad kao i ja živeli?
Mi smo čak i izbegavali da damo odgovor na to pitanje. Nas je nešto drugo zanimalo, nas su zanimali ti identiteti, mi glumci koji igramo tu neke pod znacima navoda - glumce, koji neki od njih treba da igraju neke druge glumce. Tako da je to, ono što je nas najviše zanimalo kada smo od Kokana dobili tu sliku na kojoj je on napisao da je to naša predstava, pa smo onda krenuli da pričamo nedeljama i nedeljama, šta je i o čemu je baš ova predstava i zašto baš ta slika i šta hoćemo sa njom. Tako da se nismo nešto puno osvrtali na tu Jugoslaviju niti smo davali neki sud, niti možemo da dajemo neki sud, nego smo hteli da postavimo ta dva para koja su dva potpuno suprotna sveta, iz tog jednog kapitalističko holivudskog sveta i ovim koji su kraljevi i ovaj komunistički diktatori itd, itd, koji žive u luksuzu i koji su iznajmili najbolji holivudski par da dodje kod njih i da jedan od njih bude baš Tito. Tako da je to ono što je nas zanimalo, što je nama bilo intrigantno i to je ono čime smo se bavili. A ovo što je sve oko Jugoslavije je samo kontekst.
Ono što pričamo u monolozima na početku i na kraju ustvari ko smo mi kada ne glumimo. Ne samo glumci, nego svi mi. evo i mi sada nešto glumimo. Kad ja dajem ovu izjavu, pitate nešto i ja se trudim nešto da budem pametan i to je isto neka gluma. Tako da je to ono što je nas tištilo i mučilo o čemu smo pričali na probama i od čega smo pravili situacije. Zato imate te scene o tome kako Tito objašnjava Bartonu kako treba da ga glumi i ko je već glumac i kako on pokušava da glumi i imate tu scenu gde Jovanka i Elizabet, gde Jovanka nju nagovara da glumi i tako dalje i tako dalje. Ta muška pitanja i ženska pitanja i sve ono što smo mislili da može da stane između ta dva sveta, što može da bude korisno i što se oslikava i dan danas. I na kraju krajeva kad mi skinemo sve te znake tih ljudi ko smo mi lično, nas četvoro glumaca koji imamo svoja imena i prezimena i šta mi radimo kad se sve ovo završi, kad se spusti zavesa, kad ode to nebo što smo pravili i šta se dešava sa nama. To su neka pitanja koja smo mi samo pokušali da otvorimo, a čak ne možemo ni da damo odgovore na ta pitanja. Možemo samo da se pitamo, pošto se posle svake predstave mi pitamo, da li ovo vredi ili ne vredi, da li je glupo i čemu sve služi i tako dalje
